MAKARSKA

Email this to someoneShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterPin on PinterestPrint this page

makarska

Bio u nas, u mahali, jedan Zijo, zvani Zike,Hercegovac.

Njegovi su od Stoca, a k’o da i nisu, srodili se sa mahalom k’o što je to birvaktile bio adet, a ne k’o danas,ha dođu, da him je po svome.

Nejse!

Taj ti je Zijo plaho volio toplinu, sunce, a najviše more.Odkad je počeo rat, svakog ljeta krene ti Zike na liniju, puška na ramenima, šljem na glavi, u majici podrezanih rukava i, moreš mislit’, u kupaćim gaćama i japankama.

Reko’:-Bolan ne bio Zike, ku’ćeš tak’i?

–Moram, kaže malo ufatit’ boje,sad će ovo završit’ pa da se pripremim za mora.

I uvijek bi mi ispričaj, kako su svake godine išli preko sindikata na more i to vazdan u Makarsku.Znaš ti, Uzeire, da je moj babo radio u GeSePeu, k’o biva u GRAS-u, i mi bi ti svake godine na more.Potrpamo se u gradske avtobuse, jednom nas vozio onaj zglobni sa drvenim stolicama, i pravac Makarska.Čim onaj svijet uniđe u avtobus,odma’ ogladni i počme vadit’ ono što je ponio, da se dobro najede, jer dug je to put.Neki se čuvaju za Gojka i Jablanice.Vade se pite,pečene koke,kuhana jaja, a zaljeva se jal’ himberom,jal’ rakijom.Trese onaj avtobus, nije svuđe  bilo ni asfalta, pa kad udari po onoj kocki, odvali bubrege,mješa ih k’o one loptice na tomboli, a narod stane povraćat’.Uščuje se, moj Uzeire,onaj avtobus, a nikom ne smeta.Oko Blažuja započne pjesma,a sve one o Bosni:

„Bosno moja,divna mila,lijepa gizdava…“

„Prođoh Bosnom kroz gradoveee…“

Tako sve je’na po je’na,do Ivana,a onda se nastave oni Hercegovci, što su sve dotad šutili i mirovali s vicevima o Bosancima,a odvale i one svoje gange sve do mora.Tad započnu dalmatinske, sve do akšama,kad dođemo do Makarske.Rasporedimo se po kućama, a nas vazda zapadne zadnja kuća ispod Biokova.Popnemo se mi gore,dočeka nas barba Ivo, a mi djeca, k’o kad ne znamo,pozdravljamo ga:

„Selamalejk barba“,a barba ni mukajeta,a mi kontamo što nam ne odgovara.

I kad otale je’nom dođeš na plažu,nema vraćanja, tek u akšam.A na plaži svi zajedno.Kuha se lonac na koherima,pristavlja se kahva, slikamo se svi skupa sa magarcom.

Mi djeca učimo plivat’ronit’:

„Ronjaj Safete!“

–Ma ljepota i rahatluk,moj Uzeire.I kad bi se vrati u Saraj’vo,foliramo se i govorimo dalmatinski sve dok ne pođemo u školu.I tako svakog ljeta isponove sve do ’94.

Poš’o Zike na liniju, pod punom ratnom opremom,bilesi u čizmama.

Reko’:-Zike moj dragi,kućeš tak’i?Sad će rat i zvršit’, a ti se ne pripremaš za mora.

–Ma pusti,Uzeire, neće ovo nikad’ završit’!

Kako mi to reče,bome,i ja se popišmanih i tad pomislih da,more bit’, i neće.

A im’o je moj Zike pravo.

Za njega se sve završilo, kad ga je snajper pogodio sa Špicaste stijene u ljeto ’95.Umjesto na more,Zike nam ode na šehitsko greblje na Kovačima, a ja kad god tuda prođem proučim mu Fatihu i sjetim se ove priče.

 

Izvor:Kemal Čopra:“Hadžibeg“,SA 2015.

 

Šehidsko mezarje  na Kovačima

183 Posjeta 1 Posjeta danas
Email this to someoneShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterPin on PinterestPrint this page

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.