Bili ti mi dvije hefte u Fojnici, u banjama.
Plaho nam bilo.Sredila nam Hidajeta iz Socijalnog, k'o biva za pemzionere.Moreš ti bit’ pemzioner kol'ko ho'š, al’ ako se ne paziš sa Hidajetom ne'š ga vala ni vidit’ Fojnice.Reko’, ako je tako, ja vala neću.Veli, u mene Fata:
„Neću vala ni ja,ko će ostaviti kuću i mahalu dvije hefte, haj da je naobdan pa nekako“.
Vidim ja i njojzi se ne ide đe je štela,šta li?Dođe Hidajeta donese hejbet papira i veli:
„Sređeno.Ako vi ne odete propade,pa kako vam drago“.
Živi smo ti se bili ufatili.Jedan dan k'o ne bi išli, drugi dan k'o i bi.A, u mene Fata kupuje li kupuje;sebi kostim,meni kupaće, peškire nove i zembilj da hin ima đe turit’.Samo što još nije dušek i šlauf kupila,k'o da će mo na more.Dođe i taj dan i mi se nađosmo,k'o u behutu,u avtobusu za Fojnicu.Gledam ja onaj narod blehno kroz one pendžere na izvan, niko niskim ne progovara, a i što bi progovaro kod ove ljepote.Haman Jarabi što je ova naša Bosna plaha, ne mereš je se nagledat’.More bit’ je i za to ovaj naš insan ‘vaki izhavješćen od ove ljepote oko njega, pa ne mere doć’ ni do daha ni havaza od ove meraja,pa samo blehne,nit’ zna šta se u njem dešava,a kamoli li oko njega.Gledam ove kuće sve je'na drugoj guzice okrenule, i kontam kak'e kuće takav i narod,svak’ svakom kontru udara i prkosi.More bit’ da bi se bolje pazili da smo na kak'om propuhu il’ u kakoj pustinji neg’ u ovom Dženetu na dunjaluku,ko zna.
Plaho nam bilo u banjama,k'o kad nismo naučili da igraju oko nas.Fata ispočetka sve sklanjala ono što bi pojedi i popi’,haman je hotijela i oprat’,al’ joj i nedadoše.I tako prođe hefta.Meni već dodijalo.Pitam ja, u mene Fatu:
-Jesi l’ poželila kuće?
Veli:-Nisam.
-Jesi l’ poželila mahale?
-Jok ja!
-Jesi l’, barem,poželila s jaranicom kahvu poput’?
-Bome jok ja.Kontam,ovo nešto nije u redu dok je Fata ‘voliko zabegenisala ove banje.Ne'š je šale kući vratit’,a i ako je vratiš, valja meni sa njom deverat’, ko zna kaka će mi bit’ kad se vrati.
Izvor:Kemal Čopra-„Hadžibeg“,SA 2015.