U nekog alajbega Marića,koji je imao svoju kulu u Marevu, niže Ratalja, zatraži prije 200 godina neki Ahmed-beg Čengić da mu pokloni kćercu za ljubovcu, ali alajbeg Marić odbije prosioca. Ahmet-beg u svojoj ljutini otiđe do Baja Pivljanina, te se s njim pobratimi i zamoli ga, neka otme Marića curu.Bajo Pivljanin privoli i s družinom svojom navali na kulu Marića, zarobi obje njegove kćeri, te ih izvede u Zelengoru iznad Jeleča.Ondje Baja sa družinom i djevojkama učini konak.Kad Pivljani pospaše, zarobljene cure nekako se privuku do Baja, te izvade iz njegove zavrtke knjigu, koju mu je pisao Ahmed-beg Čengić. Iz nje razaberu, da ih je Bajo zarobio po volji i naredbi Ahmed-bega. Cure pobjegoše u Marevo k svome ocu, uzmu od njega izun, otiđu u Carigrad, gdje im se pridesi zgoda te Ahmet-begovu knjigu predadoše silnome sultanu.Kad je sultan vidio, da je Ahmed-beg cure otimao protiv volje njihove, a pomoći Pivljaninovom, spremi odmah mubašira(naročitog povjerenika) u Bosnu i preda mu katulferman, kojim naredi da se imadu isjeći svi Čengići i muško i žensko.Careva zapovijed bi ovršena, samo jena Čengićka, koja bijaše teška, izmače ispod sablje.Pazila se dobro s nekom hrišćankom na Jelašcima, koja joj reče:“Hajde, gospojo, da bježimo!Obje žene pobjegnu i zaklone se u neku pećinu u Kačuni blizu Jelašca. Ta se pećina i danas zove „Gospoja“ i zvaće se tim imenom do kijameta.
Čengićka rodi u toj pećini sina, kome nadjene ime Ali-beg.S njime i sa vjernom hrišćankom provede četiri godine u toj pećini, te onda izađe na Jelašce i ondje kuriše nešto kolibe, u kojoj njih troje u velikoj fukareštini življahu.
Kad Ali-begu bijaše 14 godina, začuje on od komšije, kako je u Turćiji ozohurin neki silni Arap, te sultana pozvao na mejdan i od njega već sedam-osam mejdana dobio.Čuo je Ali-beg i to, kako sultan po čitavom carstvu traži džebeliju, koji će za njega stati silnom Arapu na mejdanu.Ali-beg, i ako je bio mlad u godinama, ipak je bio srca junačkoga, te će jednog dana reći majci:“Ja mati, odoh;svakako mi nema življenja i ne smijem se kazati, ko sam i što sam.“—Mati dopusti i Alaj-beg otiđe u Carigrad. Ondje se kaže da želi s Arapinom mejdan dijeliti.Zovne ga car preda se, te mu reče:“Što si došao, neznano momče?—Dođoh da Arapu izađem na mejdan.“—Car će na to:“Kako ćeš na mejdan, nemaš ni puške, ni konja, ama baš ništa,“ a Ali-beg odgovori:“Ja sam došao, da mi sve to ti dadeš.“
Car ga na te odvažne riječi pusti u haznu, u kojoj sebi Ali-beg odabere sablju, a konja mu dadoše iz carske tavle.
Ali-beg još zatraži, da s njime pođe zurna i dabulhana,rekavši:“Kad izađem na mejdan, neka zurna i dabulhana udara.“ Kad se Ali-beg opremio, pođe i izađe Arapu na mejdan i Bog naredi te Ali-beg dobije Arapa. Sultan vrlo se obradova, što se je kurtarisao Arapa, te će reći Ali-begu:“Šta ćeš,mali,da ti dadem?“A ovaj odgovori:“Ništa“.—Jok,što god zatražiš, daću ti:“—na što Ali-beg reče:“Eh, ja najvolim da mi dadeš moju slobodu, moj vatan i moj spahiluk,što mi je bio“.
Car će ga upitati: „Ko si ti? Na što se Ali-beg kaže.To sultanu baš ne bje sasma po volji. Te mu reče:“Da sam znao da si Čengić pa da si dvanaest Arapa posjekao ne bih ti života odobrio,–ama sam rekao!“ Dadnu mu ferman, daruje ga lijepo i spremi ga na Jelašca.
Ondje načini Ali-beg kulu, dobavi svoju majku,pa otiđe u Ljuboviće u Nevesinje i od njih dovede sebi domaćicu.
Izvor:Aiša Softić:Bošnjačke usmene priče-ANTOLOGIJA;ALEF,1997.Sarajevo.
Priredio:Kemal Mahić
