Bio mi ti jedan car, pa napravio saraje kakvih do tada niko vidio nije.Pa kad su saraji bili gotovi i prostrti, onda on sazove svu svoju vućelu, te ih upita:
— Ima li među vama ijedan koji bi mogao kazati koliko su me stali ovi moji saraji?
Vućela mu nikom poniknula, niko se ne smije u to upuštati.A i kako bi kad je car obećavao silnu nagradu onom ko saraje kimetlejiše.Ali ako im pravi kimet ne kaže, da ima platiti svojom rusom glavom.Pa nije se lahko bilo u to upustiti.Ali, car je jednako navaljivao na vućelu da se kako kumet odreže njegovoj palači, pa pošto se među vućelom niko ne nađe da kaže kimet, to car onda pusti telale po cijelom ulćetu.
—Ko kimetlejiše carske saraje, car će mu ih darovati, ali ako pravi kumet na kaže, da će to rusom glavom platiti.Telali su vikali i vikali, ali uzalud.Dok jedanput, nakon dugo vremena dođe pred telale jedan starac i rekne:
— Ima u mene jedna šći, pa ako ona to ne bi znala, drugi, beli ne bi.
Telali odvedu dedu pred cara, a car mu rekne neka ta njegova šći dođe ni gola ni u haljinama, ni bosa ni u obući, ni pješe ni na konju.
Kad to, dedo čuje, zaputi se kući, ali zabrinut kako će njegova šći otić caru ni gola ni obučena, ni bosa ni u obući, ni pješe, ni na konju.
Odmah se pokajao što je otišao caru, ali šta će sad, nije druge, valja da se carska izvrši.
Kad dođe, ko jadniji ko žalosniji.Ne smije ni da kaže šćeri svojoj tog beleja, već nit jede nit pije, sve jednako šuti i misli.
Šći to spazi i stane ga zapitivati:
—Šta ti je babo?Kaži mi!
Tako ga ona dugo molila, dok jedanput dedo joj sve ispriča šta je i kako je, a ona na veliko njegovo čudo uzvikne:
—Pa to je lahko,babo!Ja ću odmah sutra ići do cara!
Kad sjutra dan osvane, onda ona uzjaše na štapinu, obuče na sebe mrežu, a na noge nalune i tako dođe pod carske saraje.
Car je upita:
—Koliko vrijede moji saraji?
A ona mu odgovori:
— Padišahu, više vrijedi jedan Božiji rahmet(kiša) nego čudo takih saraja!
Caru se to svidi, pa je uzme za sultaniju.
Izvor: Aiša Softić-Antologija Bošnjačke usmene priče(novele);Alef 1997,SA