Ima svakakvih halova u našim životima. Onaj ko je razborit, bit će zahvalan i iskazivat će zahvalnost Allahu i kad je sretan i kad je nesretan svojim stanjem.
Jedna od bezbroj sudbina i mogućih situacija to nam govori.
Prolazeći pored komšijine kuće, nakon što je u džamiji klanjao Bajram namaz, jedan čovjek vidje kako u avliji pored pune trpeze komšija na roštilju prevrće teleće odreske, rebra, pljeskavice, i drugo meso, te uzdahnu.
Snužden, jer znao je da njega kod kuće čeka samo grah bez mesa, ode, i stigavši kući sjede za stol. “Vidi nepravde”, reče ženi, “oni se dave mesom a mi jedemo posnu čorbu. Šta smo mi Bogu skrivili?!”.
Pun gorčine, izađe. Udaljivši se iz svoje mahale, vidje u jednoj ulici pored pekare prljavog beskućnika kako iz kontejnera izvadi cijelu lepinju, pregleda je i promrmlja: “Bogu hvala”. Tako u kratkom razmaku obojica spomenuše Boga na različit način.
Kraj priče.
Allah je u Svojoj knjizi izdao proglas: “Ako budete zahvalni, Ja ću vam neizostavno još više dati”.
(A onaj ko prigovara, nek mu je Bog na pomoći.)
Svak, dakle, pa i onaj beskućnik, ima puno razloga da bude zadovoljan i zahvalan Allahu. Jedan od mnogih vidova zahvalnosti Allahu ti je da budeš zadovoljan onim što imaš, i to uvijek izričeš.
Jedan drugi, uzvišeniji: da svoje zadovoljstvo i blagodat podijeliš s nekim, i tako ne dozvoliš da on uzdahne za njom, a na kraju opet zahvališ Allahu čak i na tom hairli djelu koje si sam učinio.
Dok vrhunski vid zahvalnosti jeste da hvala i zahvala Allahu postanu sastavni dio tvog edeba, kulture, karaktera i bića.
Takav ti profinjeni edeb nameće da čak i kad te ljudi pohvale za neki uspjeh, ili ti aplaudiraju, ili ti lajkaju, prvo što rekneš jeste: “Estagfirullah, ovo je blagodat iz dobrote Gospodara moga”, tj. ne smijem ni pomislit da je to moja zasluga, a ne Allahova”.
Postigneš li to, počneš sticat mudrost Sulejmana, a.s.