Početkom avgusta ’93 posijao sam nešto luka i salate za presađivanje u septembru i oktobru.
U nedelju, 15.8. ustao sam rano, kao i svako jutro da zalijem rasad prije izlaska sunca.Oko 8 sati zove me Đenana sa balkona:
”Dođi odmah, trebaš ići u policiju”.
Rekoh, doći ću kad završim.
Kad sam došao, rekoh, napravi mi doručak dok se ja spremim.
”Ma kakav doručak, trči odmah ! Svi su već otišli.”
”A što si navalila ! Ti se izgleda bojiš, ako zakasnim, da će me vratiti.” Pokušah se našaliti.
Kaže, došla vojna policija na Žabljak i poslali r. Aliju Fazlića da obiđe sve kuće i kaže da svi muškarci od 18 do 60 godina dođu u stanicu policije ”da nešto potpišu”.
Dobro, otići ću, ali prvo da jedem.
Kad smo se spustili do zgrade policije, Ahmet Maksić (Đenanin brat) i ja, zatekli smo mnogo ljudi koji sjede na zidu kod česme Gujista ili stoje pored.
Kažu, uđes, zapišu te, pa produžiš u zatvor. Došla vojna policija iz Čapljine da obavi ovaj zadatak.
Aha, onda nećemo žuriti.
Ja odem kod brice r. Ibrahima Ćeske da vidim može li me ošišati jer mi je kosa bila ”mašala”. Bolje da me on ošiša, nego ”oni” tamo…
A Ahmet ode dalje, na početak ulice i kupi nam po jednu veliku veknu i ubaci u njih sira i salame.
…..Dok sam čekao na red na upis, gledam okolo. Načelnik vojne policije Ljubuški, Prlić upisuje podatke u knjigu zatvorenika. Malo dalje, u ćošku, sjedi vojni policajac, kazu Čapljinac, podbočio glavu rukama i zabrinuto sluša ratne vijesti. Ratni izvjestitelj, Smiljko Šagolj javlja paničnim glasom: ”mudžahedini iz Zenice napreduju prema Novom Travniku ! Naši pruzaju žestok otpor ! Ima gubitaka na obe strane !”
Na meni je red. Prlić piše, redni broj: 1020, pa upita: ime? Mehmed. Prezime? Muminagić. Datum rođenja? 5.3.58. Gdje si rođen? ”Uh ! To sad uopće nije važno. ” razmišljam ubrzano. ”Najbolje da kazem, Ljubuški ili Mostar. Neće niko provjeravati”
”Horde mudžahedina iz Zenice nadiru sve jače. Vode se žestoke borbe. Naši se povlače na pričuvne položaje. Imamo mnogo gubitaka !”
Gdje si rođen? Ponovi Prlić.
U Zenici!
Kao da bomba pade!
Prlić odloži olovku, nasloni se na stolici, dignu glavu, gledajući me u nevjerici!
Čapljinac skoči sa stolice, ruka mu mahinalno poleti prema pištolju!
Šta! U Zenici! Kad si doša ovde!
”Babo mi radio u željezari. Mi se rodili gore. Onda on napustio posao i vratio se u Ljubuški.
Davno. Prije 30 godina.”
Je, Meho je naš! Sa olakšanjem reče Prlić.
Odavde je Meho, ispravi se brzo Prlić, nakon bijesnog pogleda mladog čapljinca…
…..Nakon 4 – 5 sati ”odmora” u zatvoru, prebačeni smo, u kamionima, kao stoka, na Heliodrom.
Nastavlja se…
Mehmed Muminagić