Bili su Esma i Emir,i još su.Bračni par,mnoge godine.Nisu imali djece,ni psa,ni mačku.Nikog od bližeg roda.Samo komšiluk.Mali jednosobni stan u prizemlju,svoj bome,uredan sve blista u njemu.I,jedno drugo.
O čemu je priča?O bagremu,eto o čemu.
Imali bagrem pred prozorima.Razgranat.Lijep ko upisan.Na početku uspona uz brijeg.Esma zasadi muškatle na prozorima.Pa oni iznesi štokrlu,dvi šamrlice u bagremov hlad,a i u miris kad ovaj procvati.Esma iznesi kahvu i tri findžana(ako ko naiđe,stari adet u nas),zapale koji cigar pa okafenišu,milina ih vidit.
Borili su se oni za svoj bagrem.Svako malo ga,u ratu,neko htio posjeć za ogrijeva.Dežurali.Emir i pištolj potezo.Ne dam bagrema!Prvo mene ubij!-govorio,onako miran i blag.
Tu skoro,vidim,Esma stoji pred ulazom,izgubljena,uplakana.Prepade me,da nije šta Emiru,gluho bilo?
-Jok.Eno,bagrem posjekli,leži tamo.Što?Iz pasjaluka.Grijeh je,bona,ubit drvo,bez velike potrebe.Uzrasto fino,samo što nije procvao…Jutros pogledam,Allahu dragi,imam šta vidit.nek ih stignu ove moje suze,hrsuze!
-De ne plači toliko.Pa šta ste uradili,moja Esma?
-Fatihu mu proučili,šta drugo.Bio nam je ko rod rođeni.
Na mjestu gdje je bagrem stajao,ni pogledat nisam mogla.Stislo me nešto,evo tu.Ko je da je,griješna mu duša.
Izvor:Ljubica Ostojić:Žena među svjetovima,SA 2015.
Izbor:Kemal Mahić