Heliodrom, Mehina priča 3.dio

Ova priča, istinit doživljaj je posvećen dobrom, starom, iskrenom prijatelju, nedavno umrlom rahm. Zlatanu Maksiću – Rodi.

20.08.1993, petak

Već sam peti dan na ”odmoru”. Sjedim  na betonu ispruženih nogu naslonjen leđima na betonski zid. U prizemnoj učionici vazduhoplovne gimnazije na Heliodromu. Po ko zna koji put brojim cilindre poredane u krug na rastavljenom helikopterskom motoru. 10, 11, 12. Pa opet ponovo, na drugu stranu. 12 velikih cilindara! A na mom starom Tomosovom mopedu što sam ga ”gazio do daske” birvaktile, bio je samo jedan jedini mali cilindar. I opet je ” letio” putevima BiH. I Hrvatske.

U jednom momentu brojanje mi prekinu Zlatan Maksić – Rodo. Dođe iz druge učionice, kleknu pokraj mene, sa rukama za leđima i nekim čudnim, sretnim osmijehom.

”Rodo bil ti sada malo pite” upita me.

”Ne bih ! ” odgovorih mu odmah. ”Utužila mi moj Rodo i pita i kolači, ne mogu više ništa”. Našalih se gorko. ”E moj Rodo, pored ovoliko insana ti nađe baš mene da zajebavaš!” nastavih ja tiho, sa tužnim osmijehom. ”Moj Rodo, ja već danima sanjam onu nemasnu juhu što smo ju prosuli prvi dan kad smo došli.”

Zlatanovo lice se razvuče u jos veći osmijeh, ukloni ruku iza leđa i pruži mi povelik komad debelog, domaće pravljenog bureka!

”Moj Rodo, nisi ti meni svak” reče mi.

Gledam pitu, gledam Rodu i pomislih, Bože, nisu valjda počele  halucinacije?

”Moj Rodo, odakle ti to ? Nisam znao da su otvorili buregdžinicu na Heliodromu? ” našalih se ja.

”Ma jok! Izlazili neki mostarci koji žive na zapadnoj strani, da rade, pa kad su završili, pustili ih čuvari da odu kućama i da se vrate do 20 sati. Donijeli meni Zlatini (Zlatanova supruga) rođaci.

”Pa moj Rodo, što ne jedeš ti, što si ?” upitah ga.

”Ješću. Ostavio sam malo i sebi. Dao malo Duliću, malo Ahmiću, malo ovom, malo onom. Šta ću? Ne mogu ja jesti a vi da gledate!” reče nekako djetinjasto žalosno dobri stari Rodo, dok meni suze zamagliše oči…

1097 Posjeta 1 Posjeta danas
News Reporter