– Šta li ove današnje matere govore šćerima kad se hoće udati? – pita me Fata sabahile pri kahvi.
– K'o majke, savjetuju ih za njihovo dobro, bezbeli, prenose sve ono što su one naučile od svojih matera.
– Jok one, moj Uzeire, me'š'čini da u današnji vakat govore što nikad govorile nisu, zato him se brzo i vrate.
– Šta će him to govoriti?
– Asli, da ne trpe puno i da se imaju đe vratit’.
– Ko će ga znati šta ko kome govori u današnji vakat.
– Meni je moja mati govorila: šćeri Fatima, dobro me poslušaj i zapamti, muškinju ti je najdraži miris domaćeg hljeba, ako hoćeš da ga zadržiš nek’ vazda kuća miriše na tek ispečen hljeb. Nemoj da bi mećala sud u sud, oženit će ti se, bonićko, na te.
– Jest vala, dobro ti je govorila za hljeb, a ovo za suđe, ko zna, more bit je i tu bila u pravu pošto nisam doveo još jednu na te.
– Znala mi je rijet, nemojte nikad safun iz ruke u ruku jedno drugom davat’.
– Što li to?
– Čuj što, da se ne bi zamrzili, moj Uzeire, a more se tako i mujasil dobit’.
– Ih, sad ga vala prećera.
– Jok ja. Jesmo li mi ikad davali safun iz ruke u ruku?
– Nismo, kol'ko ja pamtim.
– Jesmo li se zamrzili?
– Nismo.
– A nejmamo ni mujasil, fala dragom Bogu. Eto vidiš da je tako.
– Bezbeli da je tako, čim nije drugačije.
*Priča je iz Hadžibegove treće knjige
.
1106 Posjeta 3 Posjeta danas