Živim i radim u Mostaru. Nikada za sebe ne želim reći da sam Mostarac već Ljubušak iz pitomog gradića u Zapadnoj Hercegovini. Ljubuški mi je dao najljepše godine života. Naučio me šta znači na sabahu direkt sa prozora ubrati smokvu i pojesti je onako na tašte. Volim onu legendu o Ljubuši i Hercegu Stjepanu. Moj grad se veže za ljubav. Nisam ni akcent promijenio u govoru.
Još govorim “po naški”, izvorni ljubuški. I volim po naški. Ne znači mi ništa veći grad osim zbog posla i porodice koju sam zasnovao u njemu.
Dostojanstvo mog življenja je i u tome da kažem – nisam Mostarac, nego malograđanin iz Ljubuškog – Ljubušak.
Ljubuški
Ljubuški,
ljubavi moja,
davno te k'o dragu ostavih,
Nikad te, baš nikad ne prebolih.
Ljubuški,
mjesto moje,
Ljubavi, nadanja, odrastanja,
prve ljubavi, i slatkog sanjanja.
Ljubuški,
Čežnje moje,
od uzdaha, sabaha i smokava,
k'o džennet-bašča ostavljena.
Ljubuški,
milo moje,
čežnjo draga napuštena,
šipak, k'o krv u mahali crvena.
(još teče u mojim venama)
Admir Delalić, Mostar, 2013.