Lipe cvatu, ništa nije kao lani

lipa-u-cvatu

Nova svjetlost stare mjesečine obasjavala je željezničku stanicu. Peroni su mirisali na snijeg i rastanke. Putnici su cupkali u mjestu čekajući „svoj voz“. Pratio sam Merimu. Vraćala se majci u Mostar. U Sarajevu je ostavila muža Denisa, ostavila ga u sobi 7, ne u hotelskoj već u bolničkoj sobi. Ponijela je sa sobom uspomene i dva kofera….i suze. Denisa znam iz rata. Dobar borac bio. Maštao je, kao i svi mi, kako će mir donijeti „nešto“, kako će se mladost vratiti uz izvinjenje što smo najljepše godine proveli sa puškom ali mir je donio svoj rat.

Ali i u takvom miru(ili ratu-ne znam kako da nazovem ovo stanje) sreća zna pokazati svoje lice, i naličje. Upoznao je Merimu u kafani u Mostaru. On svirao u nekoj kafani, ona sa rajom došla na muziku. Da bi joj se dodvorio zamolio pjevača da on otpjeva jednu turu. Započeo pjesmu „Oči moje kletvom bih vas kleo“ i u dijelu strofe „sad je name  k'o na vuka hajka“ Denis gledajući u Merimine noge zapjeva“ sad je name k'o na puka paka“. Svi skontali osim njega. Nakon tog gafa ipak je sjeo za njen sto. Priča po priča i smuvaše se. Nije mu smetalo što je puno mlađa od njega, nije ni njoj. Stari jastreb „namamio“ je lane u svoj tabor. Merima je izgledala k'o „Mercedes“. Ljeto je dobro počelo za Denisa.

„Brate moj, lipe cvatu-ništa nije kao lani. Zaljubljen saaaaaaam“

Te jeseni preselila se kod njega. Trećeg dana uz jutarnju kafu rekla mu je-„jebo me voz koji me doveo“. U njoj je tajna trunula pet godina. Ali….sve ima svoj početak.
Novu 2005. dočekali smo skupa, raja sa rajom-kućna atmosfera.
Kaže Merima-Deni me pazi kao da sam princeza.
”Pa mora, kad ga je kraljica odgojila.” -odgovori joj svekrva.
Nikome nije bilo jasno šta će ona sa nama na dočeku ali niko nije želio ni pitati.
A Merima, u majke jedina, samo se osmjehnu i pita „falil šta raja“.
Negdje pred zoru kad se raja počela rasipati, a Merima sa svekrvom otišla raspremati „ostatke večeri“, Denis otvori dušu.

„Čudni smo mi ljudi brate. Sarajlije. Izvozimo dušu uvozimo zlo. Moja priča je za romana. Znaš da mi je stara iz Slovenije. Majka mi je-ali-ne znam kako ćeš me shvatiti. Ne mogu bez nje ali nije u pravu. Smeta joj Merima, krv joj pije na slamku. Ne znam koliko ću moći izdržati ali nemam srca staroj reći da nas pusti na miru. Na živcima sam obolio a Merima samo šuti. Svojima ni riječ nikad nije rekla kako joj je, a nije joj lahko. Života mi.
Rokno bi se nekad od muke. Da je bar stari živ, on je bio laf.”
”Ne znam Deni. Malu nisi na revers od njenih dobio. Majka je majka, žena je žena. Ako je Merima ok onda moraš sa starom popričati.”

„Biće, šta će biti“.-reče Denis gledajući u jednu tačku kao u neprijateljski rov.

Nakon skoro godinu dana priča je došla do zida. Dalje se nije moglo.
Sreo sam Merimu kod Morića hana.
„Hajmo na kafu legendo, na trač partiju“-rekla mi je.

„Sanjala sam sreću kao i svaka djevojka. Lovila je ali bio je to lov u mutnom. Kad sam se udala niko sretniji od mene ali ta legura je brzo pukla. Trpila sam al ne mogu više. Jaran ti je u bonici, otišli mu živci a majka mu sa frizure na frizuru. Rasturila nam je brak a svoje švalere čuva. Denis je samo šutio i odobravao sve ono šta mi je radila. A radila mi je svašta. Bacala u avliju opeglan i čist veš, razbijala tanjire kad njega nema a krivicu svaljivala na mene. Znao je Deni da sve to ona radi ali je šutio i trpio. I mene bodrio kad bi ostali sami. U bolnici je već sedam dana. Ona mi švalere na oči dovodila, tjerala me iz kuće-„izlazi kurvo,  ti ćeš mog sina upropastiti. Ne mogu više. Volim ga ali ne mogu. Nema tu hajra dok je god ona živa, a nadživjeće nas sve. Samo ožiljke nosim sa sobom u duši ali ožiljci i postoje da nas podsjete da je prošlost stvarna. Haj’ me na stanicu isprati majke ti.

Voz za Mostar lijeno je kretao prema jugu. Merima sa suzama u očima maše mi kroz prozor kupea.
„Čudna je ova pruga-ni ljubavi ni druga. Reci mu…reci mu…nemoj mu ništa reći. Šuti, shvatiće, tišina će mu sve reći.”
Odnijela je miris behara i dobrote.

Denisa su sutradan našli u sobi prerezanih vena. Ono što mu dušman u ratu nije mogao uradio je žilet, uvozni.
Jedina žena koja je bila na njegovoj dženazi bila je njegova majka.
Prije posljednjeg halala čujem kako neko nekome reče: “Vidi joj frizure oca ti“.
Okrznuh je pogledom i vidjeh ženu koju život nije slomio.
Te noći nazvah Merimu.
Saznala je sve.
„Nemam suza, ne znam šta mi je. Ovo što mi lije iz očiju nisu suze. Prošlost je to i oni divni dani. Kad učim JA'SIN za Denisovu dušu obasja me nekakva svjetlost. Prepadnem se ali ne prekidam. Život sanjam a u snovima živim. Dobar je bio Dena, dobar.

Sudbinu niko od nas nije dobio na šalteru al mi se nekad čini da su Merima i Denis…..
Bože Veliki oprosti svaki moj grijeh-mali i veliki, javni i tajni, prvi i posljednji.

/Znamo.ba/

1341 Posjeta 1 Posjeta danas