Bilo je nekako taman u proljeće pred Ramazan.U rahmetli Šemski-begovim kućama bio je veliki mubareć.Čalgija i pjesma razlijegala se na sve četiri strane,kolo se uhvatilo na obadva kraja;momčadija zapjevaj po gdjekoju u selamluku,a drugo kolo djevojaka otpjeva im iz haremluka na svaku kajdu.
Taj se dan svršavao četvrti dan mubareća.Podne je prošlo a i ićindija zaukujisa,ljudi se počeše rasipati;jednog po jednog pratilo je ćemane i tambura do pred avlijska vrata.
Druga četiri dana bila za ženski mubareć.
Esme hanuma strkala je na avliju i dočekivala svoje kone,koje je pozvala.Malo po malo napuni se puna kuća ko šip.Krči avlija što od žena,što od cura,što opet od djece.Čalgija je sve jednako udarala pred haremskim vratima,još je sada prislonio bubanj i zurna.Sada se opet otvoriše vrata i unutra upade Osman-pašinica-vrsnica Esme hanumina.
Esme hanuma namah otrča pred nju,da joj prihvati zavitak,pa joj iz po puta zavika:”Hodi draga,hodi!”
Amin,mubareć ejle,-dočeka pašinica.”da Bog da i od unučadi veselje i radost dočekala.”
“Amin,i ti os svojih da svaki hair vidiš.”
“Šefika!”sada viknu Esme hanuma na svoju šćer.”Hodi poljubi pašinicu u ruku,pa je vodi gore u sobu.”
“Ha,ha,ha!Eto nam Dudi-hanume!Eto nam Dudi-Hanume!”Povika Hasnija Omerhodžićeva,prva kona Esme hanumina,prikladna cura i veliki vragolan.
Čini ti se nije to ona ni izustila,a stotinu grla zavika sve u jedan glas:”Eto nam Dudi-hanume!Eto nam Dudi-hanume!Hodi Dudi-hanumo!Kako si Dudi-Hanumo?Je si li se umorila Dudi-hanumo?”
Sve se djevojke oko nje skleptaše.Jedna joj skida jašmak,druga feredžu,treća čizme.Mal da joj sve ne poderaše.
“Nos vas hiljadu belaja”,zavika Dudi-hanuma,mašući rukama oko sebe.”Eto tamo momaka,pa se s njima krčumajte,kad vam je do bijesa.”
“Nemoj se,draga Dudi-hanuma ti mučiti,mi ćemo ti sve pomoći,”opet zavikaše djevojke,sve jedna za drugom.
“Eto,de,neka vas belaj nosi,radite šta hoćete,zapalo vam je”,reče im Dudi-hanuma i nasmija se.”Otkuda se sastadoste boni tolike?Da sam vas s lučem tražila,ne bi vas tako sabrala.”
“Nemoj nas,draga Dudi-hanuma,”opet će cure.”Ti si opet naša,a mi tvoje,ta koga imamo još od starih žena,nego našu Dudi-hanumu.Dajte Dudi-hanumi kahvu,cigaru,šerbe!”I uzeše je među se,te je unesoše u halvat.Dudi-hanumi se sve sagra:jedna kahvu,druga cigare,treća lokume,ićram.Kavoj pašinici,kakvoj li vezirovici?!
Dudi-hanuma biješe prva vračarica na glasu.Zavirivala je u sve kuće-i turske i vlaške.Je li kome trebalo zagasiti,saliti stravu,probajati,osjeći krajčicu,zavarčiti,prevariti lončić,baciti fal,to se je odmah po Dudi-hanumi slalo.
Djevojke su je najviše voljele,pa i bila je sevapli ruke.Rijetko je gatala i nije htjela svakome,a je li kome profaletala,ono se je mutlak onako kolilo.A često bi i iz nahije po nju poručivali.
Jagmilo se o nju.
Bila je stara žena.Ja mislim,da joj nastupila i sedamdeseta,ako koja,bome,i prevalila nije.Eto,najstarija je bila u mahali iza Mula-Ahmet age Muminagića.Pobožna,od prve aginske kuće,mogla je i sa starijim i mlađim.Izumre joj rodbina,kad no bijaše upalila mubarećija;kasnije joj izgori kuća i svo imanje,te tako osta kao osječeno drvo.
Dok su hanume večerale gore u čardaku,djevojke su džumbusale sa Dudi hanumom u halvatu.Dudi-hanuma bi im izvalila po koju masnu,a cure sve u prasak,da popucaju od smijeha.
“Ah,da nam Dudi-hanuma malo profaletaj,tako ti Alaha!”učini Hasnija Omerhodžićeva.
“Nosi te belaj,šejtane jedan,kakvo te je sada faletanje našlo”.
“Ah,baš de Dudi-hanumo,tako ti Alaha!”povikaše sve cure u jedan avaz.
“E,pa de,kad hoćete,nalet vas ne bilo.Ali kojoj ću?”
“Meni,meni,meni!”zagalamiše cure.
“Ne ću,vala,nikom,osim Zahidi Murat-begovoj,ona me najbolje sluša.”
“E pa baš de makar njoj ogledaj sreću,”poviču cure.
“Ama evo nemam graha kod sebe”,učini Dudi-hanuma,pošto se pribere.
“Evo graha,ja ću sada donijeti iz mutvaka,dočeka Šefika Esme hanumina.”Koliko ono treba zrna?Je li četer*es i jedno?”
“Jest,četer*es i jedno.”
“Dobro,donijeću ja i više,pa uzmi kolko ti treba.
Šefika je i otrkala i dotrkala što bi dlan o dlan udario.
“Ah,kako si brza u tom poslu,”poviče Dudi-hanuma Šefici,klimajući drhtavom glavom.”A kada ti mati reče,da joj koju čevrmu ili jagluk navezeš po dva sahata se nakanjuješ,dok samo džerdžef podapneš.”
Dudi-hanuma je uzela grah,odabra četerdeset jedno zrno,pa rasturi po minderu na tri hrpe,te od ove tri hrpe poče najprvo s desnog kraja uzimati po čeft(tako) i na pošljetku ostadoše joj tri zrna koje sada metnu pred Zahidu.I druge je dvije hrpe istim redom razmećala,ali i u ovoj svakoj ostade na pošljetku po tri zrna.Pao je Hazreti Hatimin fal.
Izvor:Književni pupoljci iz Hercegovačke dubrave(2008).