Danas sam malo prošetao. Volim iz čista mira šetati po starim mahalama i sokacima, dok se ne izgubim pa ne znam ni sam odakle sam došao. Kad naiđem na stare bosanske kuće, ne znam u šta prije da pogledam. Naviru mi starinski nazivi, a za haman svaki znam šta je šta: minder, sahan, pendžer, basamaci, otoman… Bude mi drago što nisam baš moderan toliko i ponosno se osjetim staromodnim i što još u meni ima djedovine.
Zažmirim, udahnem duboko i držim zrak dok mi se ne zamanta. Tačno osjetim mirise, sve, od kahve do sogan dolme. Onda me ponese sav taj trenutak i kao da mislima otputujem u taj vakat.
Čujem neku sevdalinku na radiju, tiho pojačanu. Vidim staru nanu u šarenim dimijama kako zalijeva cvijeće iz bakrenog ibrika i dedu sa francuzicom kako drži čibuk i duhani, baš s merakom. A u drugoj ruci šiš, okreće ga i treska da ne zagori kahva, a vatra pucketa li pucketa.
Nasmijani oni, pa se nasmijah i ja. Vriska djece sa ulice me vrati u stvarnost, ali miris kahve ne prolazi. Odoh i ja na jednu, nije iz šiša, iz aparata je – espresso filteruša, ali će leći s merakom!
Fenomenalno.ba, Senad Guso
MUHADŽIRKA HANA
Muhadžirka Hana bila je najljepša žena u mahali.
Ma, u čaršiji cijeloj ako ćeš pravo!
Malo su se smjele usporediti s njom cure sa Čiriša, hadžije Džemaila.
Malo.
Ali ona, ovako i u godinama, i sa tri poroda iza sebe kad naiđe,
a čaršafa nije dizala licu, taki adet joj bio, sve muškinja ustane.
Ušute. Duhana ostave.
Nije se onda sa ženama ispitivalo, osim ako nisi neki rod,
pa bi malog Osmu sve momci nagovarali da je zovne, kad ono ona bi naiđi sa bardacima vode.
“Strina strina!” zacvrčo bi sitan, malen Osmo.
“Hodi strini da pomogneš, hodi!” sve gledajuć’ prida se govorila bi Hana.
A dijete se zaleti ko biva da pomogne, a ona se samo sagne da ga poljubi.
Nije bila posve bezazlena ta njena hodnja po vodu. Niz Čiriš.
Među muškinjem bio je Ibro. Njemu nije svejedno kad Hana naiđe.
A i ne naiđe.
Ako naiđe, namršti se, dan mu se narugobi. Ako ne naiđe, mrgud je vazdan.
Ne viđe je.
A mati ga zaklela. Vidjela kako gleda Hanu.
Ibro, cure Delićke tri su, koju god da biraš meni je pod brid.
Ovo što pogledaš je muhadžirka.Djece troje za skute joj se drži.
Halalit ti neću. Majčina mlijeka. A samo tebe imam.
I tako se Ibro gubio. U noćiju morama. Svaka mu k’o mučne bijele noći punog mjeseca.
U želji, na javi, u snima na kaldrmi, u akšame i sabahe dane provodio pred mejhanom, samo da naiđe Hana, muhadžirka, udovica.
Mati troje djece. Došla sa Drine. Odnekuda. Od Foče ili Višegrada.
U prolazu za Tuzlu zastala kolona muhadžira, a ona ostane.U nas u Gračanici.
Prosili je. Džometno je obasipali darovima velikani čaršijski. A gračanička čaršija vazda od posla i velikana čaršija.
Sve uredno vraćala. Isti dan još. Nisam za udaju.
Samo dok je vodu nosila ponekad i ona na Ibru se obazirala. Možda.
A možda i nije. Već bardaka da zabaci.
More biti…
Fenomenalno.ba, Jasmina Mrkonjić
