Bilo nekad davno u mahali Žabljak i okolici…
Hasan Zagić – Haćko, živio je sa svojom Nurom u Bešir mahali. Pored džamije na Žabljaku, uzbrdo uz kaldrmu, prva ulica lijevo, pored Gruntincina ćoška. U nastavku Bešir ulice je put preko Žubarina, Kokota, Stećka – Glavice, koji izlazi kod „Fragole“ u Radišićima.
Kuća rahmetli Haćka zidana, kamena sa lijepo isklesanim ćoškovima. Uz kuću dvije avlije, čatrnja, odrina i malo baščice. S gornje strane avlije se nadvila velika stijena i gornja mahala Sadikovića. Prve Haćkove komšije bili su r. Alija Fazlić – Fađala, rahm. Hasan Beširović i r. Saja Đulić.
Haćko nije imao djece, a imao dva brata i sestru, Omer, Tahir i sestra Zehra udata Maksić. R. Omer je imao dva sina – r.Dulo i r. Ibro Zagić – Pando otac od Fahre, r. Faruka, r. Nase, Sabita – Sabe i Azre. R. Zehra, udata za r. Halima Maksića, je bila majka od Mustafe – Muje – Gigana, r. Sadika – Sakana, r. Emira – Ćire, Senada i Zejne.
Živio je skromno i nenametljivo, bez ljutnje ni na koga, i uvijek u nekom poslu. Najpoznatiji je bio po svojim izjavama, izrazima i kao prevoznik sa svojim četveronožnim dvomotorcem magom, kenjcom. Gornji grad – Žabljak, Gožulj, Crkvica, Glavica, bili su brdoviti, a auto u stara vremena nije moglo doći do svake mahale. Za Haćka je bilo puno posla, skoro svakodnevno. Nekome je trebalo prebaciti sljunak, pržinu, nekome đubre, vode, nekome drva, ćumur, sijeno i sve drugo što je moglo na „magu“. A Haćko je usavršio sistem sanduka za razne potrebe, a imao je i stare, zelene, limene bidone za vodu. Sam način tovarenja i istovara je svoja priča. Haćko ne bi puno tovario sam, ne bi radio puno teretli, bio je zadužen za transport.
Ovi drveni sanduci za pržinu, šljunak, imali su pokretno dno koje bi Haćko otvarao na mjestu istovara, i tako nije morao skidati sanduke sa kenjca. Vrlo važan pribor pri tovarenju bila je „soha”, drvena, tvrda, žilava grana sa račvom na vrhu. Soha je služila kao pomoćni radnik tako da je Haćko mogao sam sve tovariti, a soha je držala „vagu“ s druge strane. A kenjac je bio poslušan, ali i tvrdoglav, ko i većina nas hercegovaca. Mago je hodao polako mnogo sati. A imao je i pauze, a tada je odmarao i šofer, a i voda i hrana su bili rezervisani za težake.
Škija je bila obavezni pratilac i prijatelj Haćkov. Bio je vrijedan, radin, vrlo mudar, pametan , a znao se i goditi bilo za posao ili za robu. Bio je majstor za suhe smokve, žute ko dukat, bilo obične ili sumporane.
Narod je prepričao mnoge anegdote sa Haćkom rahmetli.
-Tako ide priča da je počašćen ribom za ručak kod jedne familije. Na tanjiru su bile dvije ribe, jedna manja, jedna veća. Haćko uze onu veću, pa ga domaćin upita što baš uze tu ribu. A Haćko priupita:
„A koju bi ti?“ „Pa ja bi manju.“, odgovori domaćin. „ Pa eto ti mana.“, reče mudro Hasanaga.
-Drugi put, kažu, uskoči mu skakavac u supu dok je ručao. I Haćko ga izbaci dva-tri puta a on opet u supu. E to dosadilo Hasi pa reče: „Skupi noge putovaćeš.“ , onim svojim karakterističnim naglaskom i intonacijom. I ode skakavac da pliva u supi u stomaku. Nisam siguran da li je izraz „Noga mi, noga ti“ vezan za ovu istu priču ali je i to često spominjano.
To će nam objasniti neko ko je više upućen.
Dabogda nam se vratila dobra stara vremena, ali teško.
Mito
Bešir (Fazlić, Ibrulj) mahala, lijevo je kuća i kapija od r. Haćka
Desno – ćošak od Haćkove kuće, u sredini kuća od r. Saje Đulić, lijevo kuća od r. Hasana Beširovića