Svugdje ima ljudi koji vole opće događaje pričati kao vlastite dogodovštine. Oni mogu dosta vjerno prenositi razna predanja, anegdote, novonastale mudrosnice, ali su najčešće baš oni izravni sudionici zbivanja ili su barem u neposrednoj blizini. Tako je Vejsil za samo četiri mjeseca rata u Sarajevu obišao skoro sva sarajevska ratišta. Na Žuči je ubio šest četnika. „A samo Bog zna koliko ranio. I nije mi ih žao. Ni onog poganca Milana, što je u Libiji radio s mojim bratom…“ Lično je, kaže, nagovorio jednog mladića iz familije Šućur, Slavišu, da prigrabi tenk i ošine po fašistima. Među prvima je u maju 1992. istrčao na Vrace, ali je „preko nekih budala iz komande bilo dojavljeno da se vratimo na polazne položaje.Zemlju sam mogao gristi.“ Ubacio je bombe u više četničkih bunkera u Nedžarićima. Tri granate su pale samo desetak metara od njega i,“nećete vjerovati, nijedna nije eksplodirala“. Čuva Bog Vejsila svog!“ Iz Dobrinje je, priča, prenio petnaest ili šesnaest ranjenih boraca do Gradske bolnice:“Da sam bio od sapuna, ništa od mene ne bi ostalo“.Lično su ga Sefer, Divjak, Šiber častili cigaretama.Jednom ga je ponudio i Izetbegović, ali „lord mi je nekako suviše mahak“.
-Pita mene jednom Aljo…počeo bi svoju priču.
-Je li Izetbegović?
-A koji bi drugi? Vrlo je ozbiljan Vejsil. –Pita mene Aljo: „Kako vi,Vejsile, izlazite nakraj sa četnicima?Ja ovdje teško“. Znate, još je ono u Predsjedništvu smrdio onaj Kecmanović. „A čuj,Alija, kako…“ zamislim se i ja i,nećete vjerovati, zamalo da mu kažem: druže Tito. „Čuj, Aljo, svakako, kako kojeg stignemo…
U Dobrinji četnici neće ni nosa promoliti…“ I reče mi „Aferim ti bilo,Vejsile!“
Vejsil je pričao poneseno. Do dirljivosti. Nikome nije padalo na uma da ga stura u priči.Činilo mi se da i on zna kako i mi znamo je li to ili nije istina,ali vaćna je bila tehnika kazivanja, domišljatost, zaplet, dar u maštanju. Pripovjedao je mnoge šale, izjave važnih ljudi, drugarske vojničke podvale, dosjetke.Sve se uglavnom događalo Vejsilu.Katkada bi se toliko zanio u pričanju da bi pomiješao ovo sadašnje vrijeme i ono kad je, kao vojnik JNA šezdeset i neke, služio u Nišu. „Ma tamo,ti Srbijanci i nisu loši ljudi.Ne moraš im govoriti ko si, odakle si, s kim si. Za njih je važno što si u uniformi.A kad im kažeš ko si, u rakiji i pjesmi sve se,kažu, svede na isto…“
-Hajde, Vejsile, ispričaj ti nama šta je ono bilo u Žepi.
-Pa zar to nisam pričao?Nisam-koleba se Vejsil pa otpočne:-E,ono, kad me ovdje nije bilo, odem ja s jednim jaranom do Žepe. Čujem da je teško, a velika mi rodbina tamo. Nikome nisam govorio ni gdje ću ni što ću.Nemojte me pitati s kime sam išao. Čovjek me zamolio. Valjda se boji?Odemo mi tamo i, da ne duljim, mlatismo se dvije noći sa četnicima. Ujutro, leševa ko drva.Kad dođe neko i reče da smo zarobili višecjevni bacač raketa! Obrni ga ovako, obrni onako, okreni tamo, amo, džaba, niko nema pojma njim rukovati. Ne znadoh ni ja. U vojsci sam, u Nišu, bio kuhar. Do ovog belaja, stid me reći, nisam znao ni pušku rasklopiti. Neko među nama upita:Kuda da ga okrenemo?“Gledamo. Svuda šuma. Mirno. „Okreni ga prema Kibli!“- ču se neko. Možda Ramiz, ili brat mu, ne znam baš ko. A kako ćeš divanijo, prema Kibli?Znaš li ti šta je Kibla?- naružiše
Ramiza,čini mi se, baš Ramiza. „Ama, ljudi“, kažem, „ko da može do Mekke dobaciti?! U tom pravcu je Srbija, pa gdje god opališ nećeš promašiti…“Jedni rekoše da je u tom pravcu Sandžak. Da ne pogode Novi Pazar ili, ne dao Bog, nekog na Kosovu?I tako se oni prekladaše, dok se Redžo ne dosjeti da tu imaju neke pametne rakete, koje samo naviješ, i one same traže neprijatelja. Treba samo naći pravo dugme…A đavola su ti pametne, mislim nešto ja. Da su pametne, ne bi bile u četnika. Šta su samo uradile od onolikih kuća i imanja…I, dina mi, nekako uvarisaše taj VBR, i tuci,tuci, i šta da vam pričam…
A nakon dva mjeseca istu sam priču o hrabrim Žepljacima i njihovu VBR čuo od Mensura Brdara.Njemu je ispričao Mufid Memija, a Memiji neko iz bosanskohercegovačke delegacije što je išla u Ujedinjene Arapske Emirate.Istu sam priču i čuo i ispričao još mnogo puta.ve dok nije postala opće poznata.Međutim, sretnem li Vejsila, zamolit ću ga da mi ispriča šta je ono bilo u Žepi.Možda će nova priča biti još bolja i slojevitija? Sve ovisi od toga koliko je obogatila Vejsilova mašta i koliko mu je stalo do vlastite pozicije u cijeloj toj priči. Razumjet će me i zašto nisam naveo njegovo pravo ime, već Vejsil, kao što će razumjeti i svi oni što su ga slušali na Dobrinji tokom ljeta 1992. godine.
Izvor:Hadžem Hajdarević: Priče sa Dobrinje;Sarajevo,Bemust, 1999;(Biboteka Kapija)
Izbor: Kemal Mahić