Nešto kontam; svakom od nas, Bog je dao neki dar i ko ga prepozna i drži ga se, taj će daleko dogurat’, a najviše je onih koji vide taj dar, ali hoće nešto drugo, nešto što neko radi puno bolje, jer ima dara za to, bezbeli. A mahala, k'o mahala, svašta će ti oprostit’ i halalit’, samo neće ako imaš kak’og dara, a da to nije gonjanje hlopte, pjevanje il’ marisana.
Hamo, naš komšija, tek kad je otišo iz mahale, post'o je slikar, pa onaj Admir postade glumac, a naša Hanka iz Sumbuluše, babo joj nije dao pjevat’ pa bi se ona sakri na čardačić i potaj vakat bi pjevaj. Tek kad je otišla iz mahale postade pjevačica.
Priča mi Omer od Rogatice, u njihovom selu bio jedan Halid, umio plaho zapjevat’, a babo ga posl’o u Saraj’vo da izuči zanat pa da zajedno prave ljudima kuće, a ovaj ti učio zanat i pjev’o po kafanama. Nikad mu babo halalio nije što nije posto majstor i domaćin neg’ se ufatio šejtanluka i od tog živi, nije ti šala. Znao je doć’ maksuz u Saraj’vo kad bi Halid pjevaj i neđi bi ga u kafani da ga vodi kući, a ljudi mu ga nisu dali pa bi postavi nekog na vratima i ha bi ga taj ugledaj, namah bi dovikni: “Eto babe!” Halid bi se brže bolje skloni dok babo ne ode, pa bi opet nastavi pjevat’.
Sve nešto kontam; kad bi’ otišo iz mahale, morebit’ bi i od mene nešto bilo pod stare dane, ko zna!?
Kontam i pitam se, a mahala mi iz mene odgovara: “Moreš ti Uzeire iz mahale kad god hoćeš, ali mahala iz tebe nikada neće!