Naš narod je vazda bio vrijedan, ali je više od svega volio osejrit, oćejfit i past u sevdah, ha žensko, ha muško.
“Ćejf je nejf, jel izun da se sjenne!?”
Govorili su stari, ali su znali rijet kad neko pregoni u svačem da će mu se popet gujica za vrat, pa ti vidi.
Govorio ne govorio ti po svom sve dok jennog jutra ne ostaneš gluh na sabahske ezane i opružiš ruke nizase, a iza sebe ostaviš sve same handrmolje, biva nezavršene poslove. Jah!
Taki smo ti mi narod jal stoput bolji, jal stoput gori, nije ni važno, samo nek nismo od onih “nit se tiče nit se miče”, biva “nit smrdi nit miriše” pa kako god.
A more bit da mi nismo ni stvoreni za vakog dunjaluka neg samo za ćejfa, nejfa, sevdaha i uzdaha, ko će ga znat!?
Hadžibeg
NEK VAZDA KUĆA MIRIŠE
-Šta li ove današnje matere govore šćerima kad se hoće udat? Pita me Fata sabahile pri kahvi.
-Ko majke, savjetuju ih za njihovo dobro, bezbeli, prenose sve ono što su one naučile od svojih matera.
-Jok one, moj Uzeire, meščini da u današnji vakat govore što nikad govorile nisu, zato him se brzo i vrate.
-Šta će him to govorit?
-Asli, da ne trpe puno i da se imaju đi vratit.
-Ko će ga znat šta ko kome govori u današnji vakat.
-Meni je moja mati govorila:
“Šćeri Fatima, dobro me poslušaj i zapamti, muškinju ti je najdraži miris domaćeg hljeba, ako hoćeš da ga zadržiš nek vazda kuća miriše na vruć hljeb.”
-Umjela si ti mene zadržat u kući i kad si me zadržala, sad pod stare dane može mi jedino u pekari zamirisat vruć hljeb na sabahu, jal prvi dan Nove godine.
Hadžibeg
Foto: Motiv iz jedne mostarske kuće