Oprosti im Bože, ne znaju šta rade
Kao da nikad umrijeti neće
toliko su se oni Gospode osilili
Ne daj im Bože, kada bi mogli
ruku bi svoju i na Tebe digli.
Oprosti im Gospode, ne znaju što rade
Ti sve dobro vidiš, Ti sve dobro znaš
Oprosti im za sve naše jade,
ne stigo ih nikad usud naš.
Oprosti im Gospode, ne znaju što rade,
ali ne odustaju od nauma svog.
Toliko su oni pohlepni za zemljom,
da i mrtvi će se u tudji prosiriti grob.
Oprosti im Gospode, ne znaju što rade,
no ipak od krvavog ne uzmiču cilja.
Oprosti i meni, gresnom kad uzdahnem
Da Bog da im zemlja kosti izbacila.
Oprosti im Gospode, ne znaju što rade
Ti sve dobro vidiš, Ti sve dobro znaš.
Oprosti im za sve naše jade,
ne stigo ih nikad usud naš.
(Enes Kišević)
U “Željezari” sam. Ima nas dvadesetak. “Civilna zaštita” nas je poslala da pokušamo zaštititi šta je ostalo. Dobili smo najlona i čivija, a u “Željezari” smo našli nesto drvenih lega. Prozore, porazbijane gelerima granata, zatvorili smo najlonom, kao i oštećene krovove. Mašine su popravljene i očišćene, počela je proizvodnja. Dobismo i “direktora”, krenulo je… Pomislismo. I zaista krenu. Prodat je jedan kamion armaturnih mreža, negdje, nekome… Dobismo i platu, 100 DM… Bogatstvo…
Poslije radnog vremena krenusmo kući. Kod harema “Djetelina” punkt, rampa… Niko ne može u grad, rekoše nam “nekakvi vojnici “, poznata i nepoznata lica. Pa, kuda ćemo, moramo kući… ”Nazad”, rekoše nam… Vratismo se u “Željezaru”. “Direktor” je još bio tamo. Rekli smo mu šta smo doživjeli. Nazvao je, negdje, nekoga… Rekao je da možemo krenuti, da će sve biti u redu. Krenuli smo. Na punktu… ista priča… ”nazad”… ”Jadnu kapu u žalosnu ruku” i nazad u “Željezaru”. Direktor je krenuo sa nama. Nakon rasprave sa “nekakvim”… pustiše nas, u naš grad. Došao sam na Ćupriju, u sestrinu kuću. Tamo sam boravio, jer mi je zabranjeno u mojoj, u Begovini… ”glede sigurnosti”. Javiše mi da mi je brat odveden, negdje… Imao sam pola kila kahve, nepopržene. Naložio sam vatru u “smederevcu”, jer struje nije bilo. Našao sam šiš, prebrao oštećena zrna i usuo je u šiš. Namjera mi je bila da pozovem jarane s Luke da se saberemo, ali… za brigu mi… šta mi je s bratom, zna li iko… išta… Ostavio sam i kahvu i šiš… i krenuo.
Otišao sam biciklom (sa duplim gumama, jer je bilo stakla) u Begovinu. U avliji u Begovini vojska, kao i obično, sjede, igraju karata, pričaju, kahvenišu… Pozdravim ih, sve sam ih upoznao i poznavao, i oni mene… Uđoh u bratovu kuću. Nađoh mu ženu, nevjestu mi, zabrinutu, uplakanu… Šta je, upitah, a znao sam… Ništa se ne zna. Odveli su ga “neki”, negdje… Niko joj nije htio dati informacije, ni “vojska, ni policija”… niko. Vratila se kući, da plače… Popili smo kahvu. Nisam mogao više ostati. Rekoh, ako išta sazna da mi nekako javi, a i ja ću se pokušati raspitati… Krenuo sam. Po izlasku iz kapije vidjeh puno više vojnika nego kad sam došao, i puno nepoznatih. Računam došla smjena. Kako krenuh, primjetih da neki sjede u krugu i u njih uperene puške… Gotovo je, pomislih… Ovi što sjede bili su oni što nisu ovi što stoje… Etničko čišćenje…. još danas bili skupa, igrali karata, kahvenisali, pričali…
Nisam se smio vratiti. Išao sam naprijed, iako znam da me ne čeka dobro… Krenem prema mojim vratima, očekujući rafal… Ništa… tajac… ne pucaju… Kako uđoh na avlijska vrata i zatvorih, čuh jak udarac nogom u kapiju… ”Kuda ćeš ti ?” “Ovo je moja kuća”, rekoh. A znam ga, a i on mene… bio je zapovjednik… i viđali smo se svaki dan, ponekad i kahvenisali… ”Polazi !” Krenem… Uzmem biciklo i ubacim ga u avliju… zaključam vrata… ”Priključi se ostalim!” Pođemo u koloni, sa rukama na glavi… To sam gledao na slikama iz Vijetnama… Čeka nas vozilo na ulazu u Begovinu… Utrpaše nas unutra… grubo… Krenusmo negdje… Dovedoše nas u “Željezaru” i uguraše u garderobu. Bila je puna, etnički…
Strašna sparina, vrućina, miris znoja i krvi. Bilo je mnogo ljudi, pa i djece od 8 do 12 godina. Mnogi su bili krvavi. To je bio sabirni centar. Počeše stizati kamioni sa ceradama. Ubaciše nas, strpaše, koliko je moglo stati… i više… Bilo je neizdrživo… kao u pekari… Krenuo je kamion. Kroz rupe na ceradi neko je gledao i reče da nas voze prema Čapljini. Dođosmo u Dretelj. Pomislih, nikad ni ovdje nisam bio… a ovo je samo početak…
Zijo Smail Rizvanbegović, napisano za Stolaclook