Kad vidiš u mubarek noći da se iz namaskog džemata izdvojila i izostala osoba, i stala po strani bez očiglednog razloga, dužan si u sebi potražiti joj opravdanje i ne osuđivati je. Iako, znamo, nije uvijek lahko.
Doduše, mogućih objašnjenja ima dosta:
Možda ima takav zdravstveni problem da ne može klanjat, što nije lahko za shvatit. Ili je musafir pa planira spojit dva namaza, što je nesigurno i upitno. Ili možda ne zna; treba ga, onda, poučit. Ili ne osjeća potrebu; treba ga potaknut. Ili se stidi i plaši da će ga neko vidjet; treba mu reći da time od čega se stidi treba se ponosit, i ne povodit se za onima koji se ponose onim čega se treba stidjet.
Ili, ne daj Bože, smatra da je on sam gospodar svoje sudbine, te da mu ne treba nikakav bog da se njemu klanja. E, to je već teži slučaj. Jer tada bi morao pokazati da zbilja vlada svijetom, a od te ga gluposti treba odmah razuvjerit.
Jer, dragi moj “gospodaru svoje sudbine”, tvoja volja je jako skučena. Recimo, uopće nemaš utjecaja čak ni na najfundamentalniju funkciju svoga bića, ishranu, od momenta kad zalogaj siđe niz grlo pa nadalje.
Jedan “gospodar svoje sudbine” ne bi nikad smio, recimo, imati povišen šećer u krvi, pritisak ili višak tjelesne težine. Morao bi imat kontrolu da može želudcu, hormonskim žljezdama, tjelesnim tekućinama, srcu, itd., svojom voljom reći: “Ti stani i ne vari; ti ne daj da šećer pređe mjeru; ti razluči masnoće…”. A on od toga ne može ništa.
Ne samo to, ne bi smio ni umrijeti, jer bio bi sposoban zaustaviti dušu na izlazu iz grla i reći: “Stani, nisam ti još rekao!”, i ona se pokunji i vrati.
A dođeš li, ne dao Bog, u situaciju iz koje te može spasit samo neka Viša sila, šta ćeš onda poduzet?!
Brate, pokaj se dok ima vremena. Možda ti je suđeno da baš taj namaz koji sad propustiš i odstojiš u osami bude ti posljednja slamka spasa od velikog potonuća.
Promisli.