MALEŠNA VILA

imocki

Živili kraj i krajica sritno i zadovoljno.Imali su jednoga sina.Kad je mali vec naresta,sakupiše se svi poznanici i prijeteji pa proslaviše njegovo ošišano kunstvo.A kakvi su bili dvori njegova cace i matere!Sve sja od srebra,zlata i dragi kamenja.Bilo se smracilo kad mladarija na avliji poce igrat kolo.Cure ko zlatne jabuke skacu lako ko viverice i priko oka pogledaju krajeva sina.Moncicu to nije mrsko.Igralo se i pivalo do kasno.Svak sit i pijan,visejo i zadovojan.

Jedanput,dode vrime da se pode svojoj kuci i dvor se ocisti o tolikoga svita.Malomu se nije dalo ic ligat pa po misecini ko dan ode malo u šetnju blizu kuce.Tijo svukud naokolo,cista arja ga mami neka ide daje.I tako je iša naprid uz brdo.Kad zakoraci na vr brdašca,ukaza mu se malešna vila kako stoji u travi,obucena u najlišpe ajine.Puštala pletenice nis kosti,na glavi joj sjajna kruna,sjajnija od icega na svitu.Bila jadna puno malešna i po tomu je zvali malešna vila.U njoj nije bijo pedaj i roguša.Ugleda je mladic i stade,undak mu mala brzo progovori:
„Lipi moj,došla bi i ja na tvoje veseje,ali ko je smijo ka san puno malešna,vec se tebi ovde poklanjan i jubin tvoju ruku na voj misecini“.
Malomu to ne bi nenadno,uvati je za rucicu,a ona bidna nestade ko da je nije ni bilo.Kako e cvrsto stiska za rucicu,u njegar osta rukavicica u ruci.Kako je sitna,nije moga u nju turit ni svoj mali prst.Zapivali i drugi pivci pa se on vrati kuci,ne kazivajuci nikomu ništa.Rukavicicu je drža u nidrin da je ne bi izgubija.
Sutro dan je uvik mislijo na vilu i jedvo ceka vecer da jope ode na brdašce.Ka dobro sumracilo,uputi se na brig.Uspejo se brzo i razgleda po vrtlu,ali nigdi nikog.Ne zna šta bi te se siti rukavicice i izvadi je iz nidara i pojubi je.U ta se ma stvori prid njin vila.Od radosti nije zna šta bi;steglo ga u grlu i ne može odma progovorit.Šetkali malenkost travon po vrvu a ona jope od miline reste ot svakoga koraka.On to brzo ositijo pa ga popušcalo i poceli razgovarat o svemu i svacemu.Unda mu pade na um da joj dade njezinu malu rukavicicu,ali joj postala malešna pa mu je z blagosovom vrati za uspomenu.Nje undar nesta.
Tako se vidali za deve veceriju i ona svaku vecer,dog bi šetali,resla ko iz vode.Tu vecer bila spram njin.Nije više mislila dodit jer joj nije tribovalo.Monce je molilo i kumilo neka jož dolazi pa da ce je vincat za se.Ona mu kaza da oce poc za nj,ali da nikad ne smi pomislit na drugo žensko osin nje.Undar on klece prida nju i obeta joj da ce od ženski samo na nju mislit.Brzo se poslin toga pisali napovidanje i vincali se u krajevin dvorin.
Nakon deve godina umri kraj i krajica pa njizi dvoje mladi zapade kruna i pristoje.Sa su nosili ukopat staroga i staru.U sprovodu bila jedna ženska crnjeli kosa i vižlavi ociju  pa cešce pogledala mladoga kraja.Ka se vracali s ukopa i jon bi nju digo pogleda.I šte ce se dogodit:prava krajica sa svakin pogledon ulazila u se i kad blizu kuce,nje sve nestalo.Mladi udovac odma svrati sebi crnjelokosu.Nije ona bila dobra ko prva,vec uvik zanovetala i jutila se na covika,sovala ga i svašta mu cinila.Zato je kraj potra deveti dan.
Jope poce izlazit na brig ne bi li se javila malešna vila,ali od nje nika glasa cut.Tako je ostarijo i umro sam.
Izvor:Žena od 31.godinu,Grabovac(Govor imotske krajine)

985 Posjeta 2 Posjeta danas