Nikad do sad objavljena prica hafiza iz Sarajeva
Sreo sam je sasvim neocekivano i iznenada. Jednostavno je pocela dolaziti u staru džamiju i odmah sam je primijetio. Sretali smo se uvijek na sabahu i navecer na akšamu. Ja bih izlazio iz džamije, a ona je vec stajala pored puta i gledala me.
Trajalo je to tako nekoliko dana, to razmjenjivanje pogleda i osmijeha, a onda sam se odvažio i odlucio da pridem. Kad je progovorila i kad sam joj prišao bliže shvatio sam da je bila nevjerovatno lijepa i privlacna, najljepše stvorenje koje sam ikada vidio.
ZVALA SE AIŠA
Rekla je da je došla izdaleka i, rekla je da je ovdje nekim poslom i rekla je da se zove Aiša. Imala je predivan glas, tako divan da bi je svaki covjek mogao slušati i dan i noc. Poceo sam je redovno vidati i cekati ispred džamije, na svaki sabah i svaki akšam sam hitio i trcao kao lud samo da je sretnem i ne bih li sa njom progovorio bar nekoliko rijeci.
Zajedno smo poceli ici u duge šetnje po gradu, praveci male krugove oko džamije pa onda sve vece i vece udaljavajuci se polahko od mahale i od pogleda znatiželjnih ljudi. Pricala mi je o svemu i svacemu, sad kad dobro promislim i ne sjecam se najbolje šta, samo znam da je to znalo zvucati tako toplo, tako blisko i za mene bi vrijeme stajalo kad bih je slušao.
Naše misli su se tako skladno podudarale i razumjeli smo jedno drugo kao da se vec dugo, dugo poznajemo. Nakon nešto vakta pokazala mi je i kucu u kojoj stanuje kad sam se požalio da gotovo ništa ne znam o njoj, a ja sam vec bio spreman da joj kažem baš sve i što znam i što ne znam o sebi. Shvatio sam da je volim, da je ludo volim, kao nikoga do tada, a cini mi se da je i ona zavoljela mene. Vidjelo se to u njenim ocima, vidio sam to u njenim osmjesima. Ustvari imala je najcudnije i najljepše oci koje sam ikad vidio jer joj je i pogled znao govoriti toliko stvari.
AŠK KOJI SAMO JEDNOM U ŽIVOTU DOÐE
Izrekao sam joj svoju ljubav, poceo sam da joj darove i neke sitnice donosim i dajem, poceo sam da imam planove i snove o njoj, o nama. No svi moji pokloni su bili bezvrijedne tricarije i ništa joj nisam dao poredeci to sa onim koliko sam ja dobio od nje. Nije to bilo ono nešto opipljivo ili nešto što se kao vrijednota moglo staviti u seharu, vec je to bio onaj ašk, onaj dah i uzdah što ti samo jednom u životu dode i prode, e to sam dobio od nje.
Tih dana bješe Kurban Bajram i trecu mubarec noc se opet nasamo nadosmo, malo izvan caršije u jednom ozelenjenom šljiviku. Dugo smo opet nešto pricali i pretresali i znam da sam opet uživao i zaneseno je slušao kad rece da ima nešto za mene i da mi to želi dati kao hediju. Bila je to predivna serdžada, starinskih boja sa nekakvom cudnom arabeskom zlatno izvezenom na vrhu, a kad sam je uzeo u ruke osjetih da tkanina lijepo miriše. Niko mi nikad nije poklonio ništa ljepše u mome životu i ta me je hedija razoružala.
Mislio sam da i sam pregonim i da možda nisam baš tolki zaljubljen u tu djevojku po imenu Aiša, ali tad shvatih da ne mogu više nikog voljeti sem nje.
Stalno sam žurio i jedva cekao vidjeti se s njom, a ona je pocela tih dana nekako tužna i suznih ociju da se rastaje od mene. Šta joj je bilo onajednom nisam znao, tek znam da bi plakala kad bih poceo da joj pricam šta bih volio s njom, šta bismo mogli zajedno ostvariti. To bi je rastužilo i gledala je da što prije ode.
ŠTA JE HTJELA OD MENE
Sve cešce sam ja morao pricati u našim nocnim sastajanjima sve dok me ona jedne veceri ne prekide i naišareti mi da stanem. Tad rece da jako željela da me dotakne, samo jedan dodir, rekla je da joj to vec danima razdire pamet i da ima užasnu potrebu da to ucini.
“Nemoj, bolje nemoj i to radi sebe, ne radi mene, moja Aiša“,odgovorio sam brzo i siguran u sebe, ali sam i sam osjecao i želio isto. Sjetio sam se lijepog Jusuf Pejgambera i kušnje na kojoj je on bio baš zbog žena. Odmah me uhvatio strah za sebe, za nas oboje. Nekako sam sjedeci smišljao nacin kako da to uradim, kako da joj želju ispunim, a da se ne ogriješim, da na Allaha dragog ne zaboravim.
Trebali smo vec ici i rastati se kad mi pade nešto na pamet. Ispružo sam svoj kažiprst prema njoj i rekoh:“Stavi svoj šehadet prst ovdje i dotakni me“. Ona me posluša i ja osjetih njenu hladnu i mehku jagodicu na svom prstu. Zatražih da zatvori oci i sagnuvši se poljubih taj divni mali prstic, a ona mi na to ništa ne rece.
“Toliko možeš dobiti od mene za sada“, samo sam uspio prozboriti.
Sutradan je nije bilo, cijeli dan nije došla u džamiju. Pomislih da joj se nije svidjelo ono što sam uradio, pomislih da sam možda bio istestiran pa nisam položio kod nje zbog tog poljupca…ali ne, nije izgledalo tako one noci kad smo se rastali. Drugi dan rece mi Atif, naš mutevelija, da me je na ikindiji tražila neka cura po imenu Aiša i da je za mene ostavila neku cedulju, tamo na polici za obucu. Otrcao sam mahnito i drhtavih ruku razvio hartiju na kojoj je pisalo:“Dao si mi drag dokaz svoje ljubavi. Otišla sam jer sam morala, a bolje je ovako vjeruj mi. Tvoja Aiša.“
KAO DA JE U ZEMLJU PROPALA
Nisam mogao vjerovati da je sve tek tako stalo i završilo medu nama, nije valjda da je baš tako lahko mogla otici iz mog života. Nisam to mogao ni sebi ni njoj dopustiti i krenuo sam sumanuto da je tražim. Prvo sam pitao žene što dolaze u džamiju, ali niko njie znao nikakvu Aišu. Raspitivao sam se po mahali, ali niko mi nije znao ništa reci o njoj. Otišao sam u trgovinu gdje smo išli kad samo joj htio mahramu kupiti ali rekoše da se ne sjecaju te djevojke…Otišao sam i zlataru gdje smo zajedno probavali ogrlicu za nju, ali me zlatar cudno gledao kad sam ga pitao za Aišu. Ma nije zar mogla propasti u zemlju ili u havu odletjeti..?
Podoh ka onoj kuci što mi je jednom rekla da tu stanuje, kad tamo nema nikakve kuce.“We la havle…kako to?“, ma sjecam se da je tu bila, doduse jes’ da je bio mrak, jes’ da sam ja bio u ašku, ali nije kuca igla ili list na grani pa da je danas ima, a sutra nema. Džaba, na tom cošku te kuce stvarno nije bilo, a ja sam onad poceo da se pitam jesam li pomahnitao, je li sad Aiše uopšte i bilo, da ja to nisam sve samo usnio?
Prošlo je dosta vremena i kad sam vec sve nade izgubio i kad sam mislio da cu bez pameti ostati što Aišu ne mogu makar sebi da objasnim, sjetih se da mi je negdje od nje ostala ona serdžada. Uzmem je i ponesem starom efendiji Jakubu da mi šta kaže i rastumaci. Jakub efendija je bio ilumli covjek i stalno tabirio stare kitabe, znao sam da ce on imati makar lijepu rijec za mene ako mi vec ne može pomoci.
“E, moj sinko, ti si negdje plaho naletio i ograjiso“, rece mi cim sam izvadio serdžadu pred njega. “Ovo ti je jedan stari miris, perzijski amber što su ga uzimali oni što deveraju i bakcu se sa džinima i sa onim naletosum stvarima. Hajde pricaj odakle ti ovo i kako si doš'o do ovog?“ Šta cu, sve sam mu ispricao, možda cak i ono sto nisam trebao, ali znao sam da mi Jakub efendija želi dobro.
PRIKAZE ŠTO LJUDE OPCINJAVAJU
“Sinko, ti si izgleda naletio i zagledao se u naku prikazu ili kakva džinna u prelijepom ženskom liku. Oni se vole skupljati i razmiliti po zemlji kad su kakva dijeljenja i granice, zato si ti nju vidao uglavnom na sabahu i akšamu, kad je zora i kad prvi mrak pada. Znaš i sam da zato ne valja da se insan mota ispode streha ili da sjedi na pragu jer može naletjeti na njihovo kolo.
To su ti opasna stvorenja jer uzimaju najljepše oblike i suret da ljude zavedu i opcine, ali ne mogu imati nikakva dodira sa tobom jer nisu od insanskog roda. Zato je ona pobjegla kad si joj takeo šehadet prst. Ma zafali Allahu sine jer si dobro prošao, oni ti znaju covjeku dušu da rascopaju pa tek onda da te ostave…“
Ustao sam od Jakub efendije i nikad više nismo pricali o tome. Sada samo ljubomorno cuvam njenu serdžadu i ne dam nikom na njoj da klanja osim mene, i kad god osjetim taj miris sa serdžade kao da je vidim kako mi se smješi i opet me ispuni ona vatra …vatra ljubavi moje mladosti…
Godine su evo prošle, a ja još nisam zaboravio kako sam nekad volio djevojku po imenu Aiša. Sve je to nekako bilo previše dobro da bi bilo istina i sve sam ubjedeniji da neko onako divan može biti samo neko ko je izvan ovoga svijeta. Nedavno sam pronašao i onaj papir na kojem mi je napisala svoje posljednje rijeci, a tamo sve rijeci izblijedile i nestale samo ono „tvoja Aiša“ stoji onako isto…cini mi se da su se ta preostala slova jos i pojacala i podebljala…
Hfz. Muamer Gibanica – Za ovu pricu uraden je i tonski zapis u izvedbi radio voditelja Nedžada Abdica. Zahvaljujuci njemu, prica je nakon hafizove smrti i ugledala svjetlost dana..
Izvor: Znamo