ČETIRI TUŽNE PRIČE IZ MOJE MAHALE:MUNIBICA(II)

Travnik3

Munibica,kako je od milja zvala moja majka,je jedna od šestero djece rahmetli nene Zibe Ahmić.Poslije nenine smrti živjela je sama u Čohodar mahali iznad fočanskog pravoslavnog groblja.Sama,hroma u jednu nogu,sa skoro šestdeset godina.Spomenuli su mi je,kao jednu od onih što pobiše u mojoj mahali,ali Munibica se nije dala.

Bilo je kasno junsko popodne,skoro veče.Čekao sam četiri autobusa preživjele fočanske nejači na makedonskoj granici.Čekao skoro šest sati.Makedonska vlada je već bila donijela odluku da u Makedoniju “zbog pretrpanosti” više ne mogu ulaziti izbjeglice iz Bosne.Vraćali su autobus za autobusom.Fočacima sam bio kao nada,zvali su me da dođem pred njih na granicu i na veliko čudo svaki put je “upalilo”.

Iza krivine su se pomolila četiri autobusa,četiri krntije izbušene puščanim mecima.U autobusima stotine izmučenih i istravljenih ljudi sa-samo jednim pitanjem u pogledima:”Hoćemo li proći?”Negdje u grlu je ostao grč,a u očima suze.Pogledao sam njih,pa komandira Stojčeta i rekao:”Pa već ste prošli.”

Pitao sam ima li ko iz moje mahale,kad neko mi maše iz dubine autobusa.

—Jesi to ti,Muniba?

—A jesam-veli ona.

—Ima li još koga?

—Nema-odgovorila je…

Kad su se već smjestili u Ćićino Selo u Skoplju,otvoreno zbog njih,svratio sam sa novinarima da im pokažem ljude “upravo stigle iz sama pakla”,kako je grčki TV komentator počeo emisiju.Pili smo kafu kod Munibice i evo kako ona “preteče”:

—Kako?K*o i moja rahmetli majka u prošlom ratu,što sačuva nas šestoro,glavom-Smiješila se Muniba točeći kafu.

—Kako glavom?-radoznalo je pitao jedan od novinara.

—Prvi put smo bili u jednoj velikoj kući kod Sulja Šora.Muškarce su već odveli i bile su samo žene i djeca.Razmišljale smo šta ako dođu.Pemba,Suljovica nam je pokazala balkonska vrata i balkon preko kog bi mogli pobjeći u moju baštu.I jednu noć odozdo iz groblja baciše bombu u podrum.Nasta vriska kuknjavija,sve žene se izgubile.Čujemo da ulaze na donja vrata,sve stoji ko okamenjeno.Ja sa ovakvom nogom i kičmom sama odguram kauč ispred balkonskih vrata.Otvorim vrata,preskočim ogradu balkona i skočim u svoju baštu.Tamo sam se zavukla u drva i pokrila nekom dekom što se zatekla na žici.I sve sam čula kako pucaju,psuju.Sve su pobili i onog malog Kenđa Suljovog od tri godine ustrijelili kod ograde.Kažu nekakav Lazar Kunarac,nekakav Fundup ali bogami ih je bilo više.Prije nego su bombu bacili dolazio je Radivoje Vuković,zvala ga Pemba da nam pomogne i čule smo kad mu je neko iz groblja rekao:”Samo ti Radivoje pomaži,samo…”

—Popijte,ohladi se,-gledala je Munibica u nas i čudila se da niti trepćemo,niti pijemo.

—Poslije sam otišla kod Deleutke,bliže džamiji.Bilo nas je nekoliko žena i djece u kući.Opet jedno predveče lupao neko na vrata.Ode Deleutka da otvori i odmah je ubiše na ulazu.Kako su ulazili tako su i pucali.Ja trk u spavaću sobu čučnem između kreveta i pokrijem se dekom.Dođe jedan gleda i čujem kako govori:”Nema više niko”.I eto,ja ovakva pretekoh.Moja bi rahmetli majka govorila:

—Muniba šćeri,nama smrti bez sudnjog dana.

Izvor:Ševko Kadrić:Posljedni bosanski bogumil i druge priče

1093 Posjeta 1 Posjeta danas