I sad mi zvoni u glavi, dok suza guši u grlu. Mala sobica, tri kreveta i slijepi starac, sa svojih 86 godina. Kad mu rekoh “Dedo došla sam iz Viteza, donijela ti televizor i sto, šta još?” otrgnu se suza. Teška brate, uzdah još teži.
Pomilova me ruka staračka, blagosiva dedo drhtavim glasom. Eh, sine… I poče starina svoju priču.
”Vidi sine, šta nas snađe. Pazi me ova unukica moja i ljubi je… neće joj se dedo dati ni udati, ko će se brinuti o meni? Nek ima šta gledati kad me čuva, fala ti sine. A moj sine, tražili mi 20 hiljada da mi unuka zaposle…”- i suza opet krenu.
” Sine moj, možeš li mi naći gdje god sobicu da ima kupatilo, al nemoj me Boga ti daleko od Željeznog polja? Hoćeš li mi opet doći, barem za mjesec dana, ali obećaj mi? Hoćeš li mi tražiti posla za unuka, pa makar za godinu dana, ako mogneš, ali obećaj mi…Šest je nas, sine.” – i suza opet krenu… Nije njegov pogled izgubljen, iako je potpuno slijep, zrači iz njega toplina.. Ustajem da krenem, a blago grčeviti stisak ruke mi ne da…
”Sine, obećaj mi da češ mi opet doći.” Brišem suzu staračku, suzu koja ne vidi gdje pada. Izlazim, a stislo grlo, stislo dušu, da pukneš, a pući ne možeš. Odlazim, a ljudi sa balkona zovu: ” Fala ti! ” Kao kroz maglu ih čujem, jer mi dedine riječi odzvanjaju u glavi: ”Obećaj mi sine…..”
Sigma.ba, Edina Hrustić
