HASAN ĆESIĆ:NA BILEĆKOJ CESTI

koze

Bio je mjesec august,bile su velike vrućine.Nastava u školi mi još nije bila počela,pa sam ja-kao i obično za vrijeme ljetnjeg raspusta-i toga jutra ranije,dok još nije bilo ugrijalo,trebao izvesti stoku na pašu.Ja sam tada čuvao janjce i kozliće.Volio sam ih čuvati.Volio sam da ih gledam kako brste i pasu,kako se igraju.S janjcima je bilo jednostavnije,lakše ih je bilo čuvati.A kozlići su vragovi,stalno moraš na njih paziti,začas se izgube,nikad ih stignuti. Upadnu u nečiju ogradu,a kad nisu na oku,i vuk ih može napasti.Pa sam se ja dovijao na razne načine da ih zadržim na okupu na jednom mjestu radi toga da bih mogao u hladu čitati neku knjigu,igrati se piljaka,klisa i palje ili bilo šta drugo raditi sa seoskom djecom koja su isto tako kao i ja čuvala svoju stoku.Uzeo bih kantu vode,rastopio šaku soli i slanom vodom poškropio po grmlju.E,tada bi oni prionuli da brste,pa kad bi se siti najeli,polegli bi plandujući ispod drveća puštajući tako meni da radim što me volja.

Toliko sam se bio srodio s njima da mi nije trebala šipka da bi ih natjerao da me slušaju.jednostavno bih pljesnuo rukama,a oni bi skočili,naćuljili uši i čekali moju zapovijed.A ja sam bio dovitljiv,pa bih-kad ponestane paše,kad se sve i gora i trava obrsti i popase-uveo u nečiju ogradu:oni su tačno znali da je to tuđe i nedozvoljeno,pa bi grozničavo i bez glasa prionuli na posao sve dok ja ne bih opet klepnuo rukama i oni izašli iz zabrane,brzo kao što su i ušli.Bio je među njima,na primjer,dobro se sjećam,i jedan jarić,čubast i toliko meni drag,da mi je ponestajalo riječi da mu kažem koliko ga volim,pa sam mu ljubeći se s njim,samo tepao:

–Čubo moj,ti jesi pa jesi!

(Ljudi često nisu svjesni za koliko ljubavi su uskraćeni ne družeći se sa životinjskim svijetom).

Ali toga dana ja nisam izveo svoje malo stado na pašu.Toga dana ja sam se zauvijek morao rastati sa svojim janjcima i kozlićima,rastati se sa svojim djetinjstvom:toga dana srpski ustanici su provalili u selo!Držeći se za majčine dimije kao pilići oko kvočke,ja i sestre smo u strahu iščekivali šta će se dogoditi.

U selu pucnjava,strka,plač,zapomaganje.

Prilaze nam dvojica,zarasli u brade,s  puškama,zagledaju nas i mjere pa nekome javljaju:

–Šta ćemo s njima?

–Tu stariju povedite i sprčite,a za ostale ćemo viđet!-stiže odgovor.

U životu sam se nagledao i naslikao dosta raznih prizora i sve sam te slike manje-više pozaboravljao,ali tu sliku,taj prizor,nikad dok sam živ zaboraviti ne mogu:za jednu ruku sestru vuče četnik,a za drugu majka,ne da dijete.A sestra mi,Rapka se zvala,izrasla,bila lijepa ko slika.Otrgli su je nakon što je drugi pritrčao i kundakom oborio majku na zemlju.

Nikada nisam mogao prežaliti majku i ostale svoje sestre koje su sve skončale ili odmah tu ili poslije u Čavkarici,ali mi je najžalije te moje sestre Rapke čije me dozivanje u pomoć i dan-danas poslije toliko godina,probudi noću i ne da mi zaspati.

–Majko moja,majko moja!Ne daj me ,majko moja!

I sada i sve do groba ja ću gledati tu svoju sestru kako je otimaju iz majčinih ruku i slušati njezine krike dok je siluju!

…Gledam to,zanijemio,a na suhozidini što je ograđivala našu baštu ispod kuće stoji jedan,upro prstom u mene:

–Ej,ti…!-viče.

Ja sam kao dijete bio nemiran,pa me mati,otkako sam znao za sebe,stalno sebi dozivala i ušuškavala,davala mi štogod,bombonu,samo da joj ne bježim,da joj ne idem daleko,da mi se što loše ne bi desilo.Ali,eto,sudbina je htjela da sam ja jedini preživio,a da su svi oni izginuli.

Kad je četnik,pokazao prstom na mene i povikao-Ej,ti!-ja sam skočio bježati koliko su me noge nosile.Iza sebe sam čuo povike:

–Pobježe Ture,drž*te ga,oca mu jebem!

Čuo sam lajanje kerova što su ih drškali na mene i zvižduk metaka što su prštali po kamenjaru oko mene.Ali srećom ni jedan me nije pogodio niti me iko mogao tada stići;najednom sam postao zvjere koje se nikome nije dalo uhvatiti.Meni je tada bilo devet godina,zapravo toliko sam imao kada je toga dana svanulo,a kad se smrklo,imao sam devedeset i devet godina!Toliko toga sam se nagledao i doživio toga dana!Samo za jedan dan ja sam odrastao i sazrio,probudio se kao dijete a zaspao kao starac,ostario!

Trčeći,ugledam jednog dječaka iz mog sela,bježi u istom pravcu kud i ja.

Bio je mlađi od mene,moglo mu je biti šest-sedam godina,možda smo i neki rod mogli biti jer u Šakotićima osim Avdića drugoga prezimena nije bilo,pita me:

–Fehime,ja ću s tobom!?

Ja mu kažem da može,ali samo ne cestom,nego ovamo,ovuda kuda ja idem,velim mu:

–Nemoj cestom,ubiće nas!

Ali on nije mene slušao,nego zavro i hoće baš cestom.Naravno,cestom je bilo lakše ići nego se verati kroz grmlje i kamenje.Tako smo jedan dušak išli jedan naporedo drugoga,ja kršem,on cestom,dok nije naišla jedna grupa ustanika koji su gonili opljačkanu stoku.Ja sam ih prvi vidio,jer kažem,ja sam toga dana postao zvjere,meni nije ništa moglo da promakne,morao sam sve da vidim i sve da čujem,da bih ostao živ.

–Siđi s ceste,bolan-opet mu govorim-eno ih vidiš,ubiće te,zaklaće te!

Ali jok,on djetinje tvrdoglav,ide cestom a u susret mu se približavaju oni.

Kad se sretoše,oko njega se sklopiše koze i ovce,onako sitan jedva se vidio među njima.

Skriven u grmlju pokraj puta,slušam:

–Hej,mali,kuda ćeš,ko si,čiji si,kako se zoveš?-pita ga jedan,razgoneći brave da dođe do njega.

–Safet Avdić-on promuca.—A,je li!Ti si međer,Turčin,majku ti jebem tursku!E,sad ću te zaklati!

Gledam zaprepašćen,ščepa ga,uhvati za kosu,odiže od zemlje i-prekla ga jednim zamahom kame.U ruci mu je ostala otkinuta dječija glava koju je-da ga krv ne uprska-držao podalje od sebe da bi je zatim zafrljacio u stranu pored ceste.

Kolona stoke i ljudi uz povike se udaljavala,a ja sam,prestravljen,gledao kako se noge djeteta na cesti trzaju kao da hoće da ustane,trznu se pa se umire,pa se opet trznu i opet umire,i tako nekoliko puta,dok se konačno tijelo nije smirilo…

U putu dalje sustignem jednog rođaka,Zajko Avdić se zvao,radio je kao cestar.On i sedmogodišnji mu sin također bježe od četničkog pokolja.Bilo mi je malo običnije,a kada sam vidio da rođak ima i pušku,da je naoružan,bilo mi je i malo lakše.

Ali ne zadugo.

Jedan dio puta išli smo skupa u troje,i ja sam im ispričao to što sam vidio,to što se maloprije dogodilo.Kako sam pričao,tako je rođak ubrzavao korak koji je uskoro prešao u pravi trk.

–Odoh ja,vi svakako ne možete sa mnom u korak,vi ne možete mene stići-rekao je i produžio sam,ostavljajući nas dvojicu.

Otad sam za cijeli život zamrzio kukavičluk i kukavice…

Isprestravljen svime što sam vidio i preživio,stigao sam pred talijanski logor u Bileći,i čim sam ušao unutra,složio sam se na pod,ni živ ni mrtav,bez snage da išta kažem,bez volje da pojedem ili popijem išta,samo mrtav još što nisam bio…

I moram reći-da nije bilo Italijana koji su se sa tenkovima probili iz pravca Trebinja i odbili srpske ustanike od logora,niko se živ spasio ne bi.Italijani su bili pravi spasioci Muslimana ne samo u Bileći,nego i u Trebinju,Ljubinju,Stocu i drugim mjestima.Hercegovački Muslimani duguju zahvalnost italijanskoj vojsci što ih je tada zaštitila i spasila od potpunog uništenja.

Izvor-Hasan Ćesić:Ono nešto(priče)SA 2010.

1478 Posjeta 1 Posjeta danas