Bio u nas, u mahali, jedan Zijo, zvani Zike,Hercegovac.
Njegovi su od Stoca, a k'o da i nisu, srodili se sa mahalom k'o što je to birvaktile bio adet, a ne k'o danas,ha dođu, da him je po svome.
Nejse!
Taj ti je Zijo plaho volio toplinu, sunce, a najviše more.Odkad je počeo rat, svakog ljeta krene ti Zike na liniju, puška na ramenima, šljem na glavi, u majici podrezanih rukava i, moreš mislit’, u kupaćim gaćama i japankama.
Reko’:-Bolan ne bio Zike, ku'ćeš tak'i?
–Moram, kaže malo ufatit’ boje,sad će ovo završit’ pa da se pripremim za mora.
I uvijek bi mi ispričaj, kako su svake godine išli preko sindikata na more i to vazdan u Makarsku.Znaš ti, Uzeire, da je moj babo radio u GeSePeu, k'o biva u GRAS-u, i mi bi ti svake godine na more.Potrpamo se u gradske avtobuse, jednom nas vozio onaj zglobni sa drvenim stolicama, i pravac Makarska.Čim onaj svijet uniđe u avtobus,odma’ ogladni i počme vadit’ ono što je ponio, da se dobro najede, jer dug je to put.Neki se čuvaju za Gojka i Jablanice.Vade se pite,pečene koke,kuhana jaja, a zaljeva se jal’ himberom,jal’ rakijom.Trese onaj avtobus, nije svuđe bilo ni asfalta, pa kad udari po onoj kocki, odvali bubrege,mješa ih k'o one loptice na tomboli, a narod stane povraćat’.Uščuje se, moj Uzeire,onaj avtobus, a nikom ne smeta.Oko Blažuja započne pjesma,a sve one o Bosni:
„Bosno moja,divna mila,lijepa gizdava…“
„Prođoh Bosnom kroz gradoveee…“
Tako sve je'na po je'na,do Ivana,a onda se nastave oni Hercegovci, što su sve dotad šutili i mirovali s vicevima o Bosancima,a odvale i one svoje gange sve do mora.Tad započnu dalmatinske, sve do akšama,kad dođemo do Makarske.Rasporedimo se po kućama, a nas vazda zapadne zadnja kuća ispod Biokova.Popnemo se mi gore,dočeka nas barba Ivo, a mi djeca, k'o kad ne znamo,pozdravljamo ga:
„Selamalejk barba“,a barba ni mukajeta,a mi kontamo što nam ne odgovara.
I kad otale je'nom dođeš na plažu,nema vraćanja, tek u akšam.A na plaži svi zajedno.Kuha se lonac na koherima,pristavlja se kahva, slikamo se svi skupa sa magarcom.
Mi djeca učimo plivat'ronit’:
„Ronjaj Safete!“
–Ma ljepota i rahatluk,moj Uzeire.I kad bi se vrati u Saraj'vo,foliramo se i govorimo dalmatinski sve dok ne pođemo u školu.I tako svakog ljeta isponove sve do ‘94.
Poš'o Zike na liniju, pod punom ratnom opremom,bilesi u čizmama.
Reko’:-Zike moj dragi,kućeš tak'i?Sad će rat i zvršit’, a ti se ne pripremaš za mora.
–Ma pusti,Uzeire, neće ovo nikad’ završit’!
Kako mi to reče,bome,i ja se popišmanih i tad pomislih da,more bit’, i neće.
A im'o je moj Zike pravo.
Za njega se sve završilo, kad ga je snajper pogodio sa Špicaste stijene u ljeto ‘95.Umjesto na more,Zike nam ode na šehitsko greblje na Kovačima, a ja kad god tuda prođem proučim mu Fatihu i sjetim se ove priče.
Izvor:Kemal Čopra:“Hadžibeg“,SA 2015.
Šehidsko mezarje na Kovačima