ŽARKO NIŽIĆ: KALKAMON

S duhanom pođe naopako.Počeše ljudi saditi nekakvu čudnu sortu koja je rasla preko tri metra.Prozvaše je „Visoki Hercegovac“.

Neka budaletina,u nekoj laboratoriji stvori tu vrstu koja daje veliki prinos,a slabu kvalitetu.

Ta golema vražja biljka iscrpi zemlju do kraja.

Njene žile izvukoše svu njenu hranjivost.Ionako škrta postade rodna manje od pijeska.“Visoki Hercegovac“ izvuče sve minerale i elemente.

Ljudi ga počeše hraniti visokhranjivim umjetnim gnojivima,a i preko lista prskati nekim čudnim smrdljivim plavim tečnostima.

Zemlja se zatrova i posta posna.Kemija ubi sve u njoj.I s otkupom pođe sve naopako.Duhanske stanice se zakrčiše zalihama.Jedva se otkupljivalo,a i cijena vrtoglavo pade.Te godine duhan i oboli od neke čudne bolesti.Ne htjede rasti,a listovi se smežuraše i na njima se pojaviše pjege koje ga počeše razarati.

Hercegovačkoj dohodovnoj kulturi dođe početak kraja.Zemlja se poče svetiti.Iz nje duhan sve izvuče,a ljudi je nakljukaše otrovima.Ona uzvrati udarac.

Narod se prepade.Što sada?Duhan je bio majka.Sirotinjska majka.Što sada?Tko im uvali duhan što raste preko tri metra?Snažnu biljku na tankoj brdskoj zemljici.

Počeše još više sipati „kas“,“kalkamon“ i „ureu“ i prskati otrovima čiji smrad ujeda za oči i na čijim ambalažama stoji slika mrtvačke glave.“Pozor!Opasno po život!“.

Onda neki suludi tehnolozi donesoše „spas“.

Donesoše nekakav prah jarko ružičaste boje.Boje ćelija karcinoma.

Prah nazvaše „furadan“.To će spriječiti bolest.Samo ga treba ubaciti u zemlju prije sadnje.

I uradiše tako.Ubaciše u umrlu zemlju bojni otrov.Kemijsko oružje proizvedeno u laboratorijama američkih znanstvenika.Ludaka.Zafrezaše ga u jadnu napaćenu zemljicu.

Duhan opet poče rasti.Čudan.Zastrašujući.Neobjašnjivo prijetećeg izgleda.Kao da u svakoj biljci spava zlo.

A ljudi furadan bacaše golim rukama.Po vjetru.Smrtonosni prah se uvlačio u njih.U njihove oči,usta,pluća,mozak,u njihovu krv.U zemlju ubaciše prokletstvo.Netko im „smjesti“.Netko nepismenom narodu dade ubojito oružje u prahu.

I Grličani ga sipaše.Morali su.To svaki „sadioc“ radi,jer neće rasti bez toga.A što je to,đavo će ga znati?

Srećom,duhanske stanice propadoše.Zamri sadnja duhana.Nekoliko godina poslije ljudi počeše obolijevati.

Rak!Mrtvačka zvona često su zvonila.

Odlaziše jedan za drugim.Smokve poze boše.Trešnje se osušile.Vrtove osvoji korov.Loza izdade.Zemlja zaspa.Zasluženim i paćeničkim snom.

Nestade u Grlicama onih ruku što rade bez filozofije.

Onako nevino i mukotrpno.Rade da prežive.I ništa drugo.Bez velike mudrosti,jer sva je mudrost u njihovom htijenju.U tome što što su pokušali biti krotki,vrijedni kršćani.Biti uporni,radini i plemeniti.Napraviti ognjište u sirotinjskom ozračju.Othraniti i odškolovati djecu.

Služili su zemlji,ali su je,prevareni,ubili.

Dadoše joj nešto od čega joj bi muka.Nešto što je ona povraćala.

Opet su bili prevareni.Isuviše su voljeli tu zemlju da bi joj tako naškodili.Mislili su da joj pomažu,da je hrane,da joj daju da bi ona njima dala.

Hoće li se to malo zemlje ikad očistiti od te proklete kemije.

Toga produkta bezumnog ljudskog nastojanja da pobijedi prirodu.Da je potčini.Ponizi.

Mate i Mile umriješe od raka.U teškim mukama.Nedugo poslije umri i Ivan.Od raka.Nešto brže i lakše.

 

Izvor:Žarko Nižić-„Daleko je sreća“;Ljubuški 2002.

Priredio:Kemal Mahić(koji je „dao“ naslov priče „Kalkamon“)

 

2881 Posjeta 1 Posjeta danas