Ama ljudi, nikako mi iz glave ne idu njene dimije. Dogorena škija na krajičku usta a na licu išibano godinama i dubokim borama svijetlio je neki tajanstveni poluosmijeh.
Oprljena onako paklenim, hercegovačkim suncem, u rani akšam, stajala je okrenuta prema mjesecu poskakujuci i govoreci pri svakom doskoku: “Mlad mjesec, mlada ja”. Tako desetak puta. Biva, po starim predavanjima, duže će živjeti. A meni k'o jetimu od neke 4 godine sve to bilo čudno. Dimije kafene boje i bijela košulja se tresu a ostatak jamenije koji je visio pozadi sa nekim resama isto je poskakivao i vraćao se na njena ledja.
Za čudo, nije dopuštala da joj ikada ispod te jamenije izviri i jedna sijeda vlat kose. Onda bi otisla da klanja akšam.
A njen muz bio je slijep. U ćošku starinske kućice imao je svoje mjesto. Tu je pušio staru, garavu lulu. Kuća se čula na dogoreni duhan i mlaćenicu iz staroga stapa.
“Di mi je Vejo Hatidza, ručak nam postavljaj”?!! Često je znao upitati jer je rijetko ručao bez mene. Razgovarao je i pričao mi kao sa odraslim, dok su moje noge visile sa stare čekmedže. Držao sam na svojim sitnim koljenima mali čanak sa drvenom kašikom. A i njoj sam bio drag.
Dok bi provodila svoje dvije koze ja sam se često igrao pred kućom, rata, a ona bi dreknula; Biži Vejo lanac će te spuntat!Koze su trčale na pojilo jer su bile žedne, a ono malo hercegovačke prašine diglo bi se na Džadi. Tako sam kao pucao a puška je bila obično neko drvo koje nadjem.
” Di mi je Vejo”? pitao je, a ona odgovarala: ” A eno puca iz puščetije”
Pazarnim danom, ponedeljkom, vracala bi se punih cekera zelenog povrća. Tako jednom ide, zadihala se dok je bila mokra od znoja. Čolopek Hercegovački, šta da vam pričam.
– Di ti je puščetija, pucaš li?, reče i spusti pune cekere da odmori. – Nema, bacio. Rekoh onako nezainteresovano. A ona onako zapali škiju, duhan zamirisa i gleda me nekoliko sekundi. Onda zavuče ruku u ceker pun špinata i izvadi plastičnu pušku vinčesterku.
– Evo ti puščetija, sad udri. Rek'o mi Bajro da ti kupim. A ja sam stajao u čudu i gledao u pušku. Samo sam čuo kad je rekla: – Allahu dragi dzehenema ovoga. Nisam ni primjetio kada je prošla pored mene i otišla puteljkom svome Bajri u staru kuću. Kasnije u jednom društvu, medju svojim vršnjacima, neko reče da je Bajro oslijepio radi toga što je udavio mačku. Valjda mu pokupila piliće ispred kvočke. Tada sam se prvi put potukao. Branio sam svoga Bajru jer on to nije mogao uraditi. A Hatidza, zvana Bajrinca…. ma ljudi, nikako mi iz glave ne idu njene dimije.
Veid Delalić, 09.08.2018