Eh, eto mali, odoh ja uz Takale…
Kao malac 80’ dobio sam mnogo uspomena. Lijepih uspomena, a Ljubuški i sve oko njega je moja uspomena i bio je moj svijet. Najljepša uspomena je bila kad bi stari otišao na Žabljak kod Have na remi i kahvu…Ostane stari tako sa remijem i nekom strašnom ekipom gore na Žabljaku (Čovo, Hućo, Šaćko, Luka….i Hava naravno).
Stara mene pošalje da kažem starom da mora doći kući – ili je večera ili je došao neko, ali moram starom reći da ide kući. Tako ti ga ja dođem gore i prišapnem starom da mama hoće da dođe kući. Onda će ti stari: “Hava, de malom jednu koktu i napolitanku donesi, Hućo će svakako večeras platit…
Ja sav sretan, te napolitanka, te kokta, te pogled sa one terase u vruće ljubuško ljeto, te neki tamo Hućo sve plaća… Kakva su to vremena bila… Evo dok ovo pišem sve suza za suzom. Ne, ne stidim se, nego mi nešto drago u srcu.
Stari je bio dobar čovjek, uvijek mi je govorio “sine more kako more”. Želio bih rado da sam nasljedio tvoju smirenost i strpljivost, nadati se je da će doći sa godinama… Dao si mi život i spasio ga više puta. Hvala ti tata! Čujem tvoje riječi, vjeruj mi… “Slušaj mali… odoh ja uz Takale, tamo me čeka jedna strašna ekipa … Šaćko, Hućo, Luka, Čovo… ali ovaj put ja plaćam…”
Tvoj Tara
Tarik Mušić