Moj profesor Vahdo Sekić – Laso

Objavljeno 16.decembra 2017 g.

Ljubuški je, iako relativno malo misto, imao dobre škole, dobre pedagoge i u osnovnim i srednjim školama, a takođe i u vrtiću. To spoznajem u raznim prilikama u susretima sa zemljacima iz svih krajeva Bosne i Hercegovine i upoređujući nivo pismenosti i kulture i poznavanjem činjenica o visini obrazovanja mnogih generacija ljubušaka .

Vahdet – Vahdo Sekić, profesor geografije, čaršijsko dite, pridavao mi je u mojim gimnazijskim danima, u tadašnjem Srednjoškolskom centru ” Đuro Pucar Stari”, danas Gimnazija Ljubuški. Mi smo se i “rodali”- po nekim starim, daljim rodbinskim vezama.

U školskim danima, “Laso” je bio specijalan, kontroverzan, voljen i kuđen.  Imao je svoje cake i marifetluke. Često nam je pričao o Švedskoj, o Štokholmu, gdje je boravio kod brata Ibrahima. Meni je to tada izgledalo strano, čudno, na kraju dunjaluka. Ali eto životni putevi se u trenu prominu, pa nam sada nije ništa ni strano, ni daleko, Štokholm je u komšiluku.

Imao je i posebne tehnike ispitivanja učenika, zavisno od tipa đaka. Jedne prilike me pitao temperaturu zraka u stratosferi. Ja sam slučajno zapamtio da je 55 stepeni ali nisam bio siguran jeli minus ili plus i ja kažem samo 55 i dobijem peticu te prilike. Stvarna temperatura je minus 55, razlika je samo 110 stepeni (+/-). Druge prilike sam dobio 4 za sličan odgovor, nije bilo nekog pravila. Ja sam uvijek bio prosječan, vrlodobar i nisam se puno sikiro zbog toga, za razliku od štrebera, historija tri, matematika pet, prosjek dobar. Sjećam se da je jedna kolegica, inače odlikaš, pala u nesvist prid tablom kada nije znala pokazati Makedoniju na karti stare Juge, šteber, ne praktičar.

Profesor i ja bili smo, a i dan danas smo ljubitelji, zaljubljenici u našeg zajedničkog prijatelja, rodu – Aliju, Ćehaju Lalića. Oduševljeni njegovim stilom i načinom života, dan nafaka, rahat mnoge dane, ali je znao bit ljut ko osa kad posa ne ide, nešto se ne da. Mnoge dane smo proveli zajedno, što u poslu, a i u hladovini, u “naprdivanju”.

Vahdo je kao i ostali Gožujani proveo mnoge dane u “Fejzinoj kafani” na Gožuju. Tu su se provodili sati uz karte, šah ili tavlu, uz kahvu ili ćaj, pogotovo u jesene i zimske kišne dane, kad se nije moglo ništa privridit.

Zuhra i Vahdo odgojili su dvoje divne djece, kulturni, visokoobrazovani i ljubitelji bošnjaštva i domovine BiH. Profesorica Zuhra, krhka, ljubazna, kulturna, inteligentna. Razmišljao sam tih dana kako je došlo do toga da se uda za Vahdu i dođe da živi u Kuli na Vodici. Ali kako kažu naši stari, nije ljubav paradajz, čudni i nepredvidljivi su naši putevi i sudbine.

Prije tridesetak godina, po nalogu rahmetli Hazima, Vahdinog oca, Smajo Fazlić i ja smo frezali strmu nivu na Belićevini. Pripremala se za duhana, mukotrpni, cilogodišni posa. Duhan se posije u januaru, a “vaga” u decembru.  Sve je to rahmetli Hazim pošteno platio, unuk može s ponosom da nosi njegovo ime. Rahmetli Hazim je Vahdu titulirao “profesor” u svakodnevnom razgovoru, ponosan na sina i njegovo obrazovanje. Vjerujem da bi i njemu i neni lice i srce blistalo od sriće da su doživjeli svoje unuke u kasnijim godinama, sa završenim školama.

Vahdina kćerka Naida bi ponosno rekla: “Jedan je babo!”

Naida: Uvijek se sjetim babinih riječi: ”Vidiš sine, kada sam predavao svojim učenicima rekao sam im da će doći vrijeme kada će litar vode biti skuplji od litra nafte”. I dođe to vrime, za čudo, subhanallah.

Imam utisak da je Vahdo želio da se uzdigne iznad prosjeka, da ostane zapamćen po nečim nesvakidašnjem, nečim neobičnim. Nečim o čemu će se pričati godinama. S druge strane neki su ga smatrali arogantnim i nedokučivim, mislim da je to iskrivljena slika koju je sam stvorio. Moja nevista ga nije mogla očima vidit, ali se to vremenom prominilo, postali su pravi prijatelji. Znači ta kriva slika se popravlja kad ga čovjek pobliže upozna.

Vahdo i familija su gradili svoj saraj na Vodici koji je izrastao u impozantnu građevinu gledajući iz čaršije. Visoki kameni zidovi u bašćama dodatno ulipšavaju izgled imanja.

Pozdrav i selam poštovanoj familiji sa Vodice

Napomena: Tekst je jednim dijelom pisan lokalnim dijalektom koji je korišten pretežno na Žabljaku i Gožulju, ljubuškim mahalama

 

Mithad Muminagić

 

Vodica22

Javna česma na Vodici, Ljubuški

Gimnazija u Ljubuškom, bivši SŠC “Đuro Pucar Stari”

“Saraj”

Pogled iz Kule Sekića

7028 Posjeta 1 Posjeta danas