ADA KALE – POTOPLJENA HISTORIJA

Fascinantna i malo poznata historija malog otočića na Dunavu, sada potopljenog.

Preneseno sa F.B., piše Dragana Đorđević

U vreo letnji dan, kad sunce zaroni u duboke vode Dunava, Miškin Baba umiva svoju dugu bradu. Zaranja je u sunčev odraz praveći talase. Podiže je polako gledajući u reku a onda naglo protrese bradu i iz nje ispušta vetar. Vetar prevrće vodu, ulazi u nju, luta po njenom dnu i vrati se u svetlo dana zadihan. Na obale vetar ne silazi, samo nad rekom juri. To Miškin Baba traži svoje rajsko ostrvo koje su dunavske vode poklopile pre pola veka.
Miškin Baba, princ iz Buhare poslednji je iz drevne Samanidsko – uzbekistanske dinastije. U svojoj palati okuženoj sa 360 dzamija usnio je čudan san. U kasni noćni sat, u gluho doba kad sve živo na zemlji spava, Alah mu se javio. Zatražio je od njega da napusti tron svojih predaka i krene na put kako bi ljude naučio da sreća leži u dobroti. Na tom putu treba da nadje veliku reku i na njoj ostrvo na kome će naći svoj „šanti,“ tu će prizvati mir u svom umu,u svom govoru i u svom telu. Bio je koliko učen toliko čestit i dobar čovek pa je sa svojih tridesetak godina kad je napustio palatu bio proglašen za svetog čoveka. Opraštajući se od svog dvora i svojih učenih prijatelja, podelio je najveći deo bogatstva sirotinji.
Bila je to 1786g. kad je krenuo da ostvari svoj san.
Na tom dugom putu, na kome su se smenjivala godišnja doba stigao je i do Beograda a za njim i glas Velikog kalifa iz Buhare Sam paši da ga vrati nazad.Paša je odmah naredio da se svih dvanaest kapija zatvori i postave straže. Princ je ipak izašao iz grada i krenuo na obalu Dunava. Bilo je to medju prvim čudima, jedno od mnogobrojnih u njegovom životu, koje je načinio. Videći sveca u njemu, paša ga je pustio da ide putem na koji ga je Alah pozvao. Ribari sa Dunava čije je mreže napunio ulovom pokazujući im mesta gde da ih hvataju dovezli su ga do ostrva Ada Kale. Odeća mu je bila sva u ritama i pokrivena prašinom a bose noge u ranama od dugog puta. Sa lica izgorelog od sunca visila je duga nemarna brada. Zbog takvog izgleda ga ostrvljani prozvaše Miškin – na arapskom jeziku znači odrpan. Sa njim su stigle i priče o njegovoj isceliteljskoj moći koje su prevazilazile nauku medicine tog vremena. Naselio se u delu razrušene tvrdjave kraj mezara. U razgovorima sa stanovnicima pričao im je da sreću nalaze u velikodušnosti i ljubavi za druge ljude čineći dobra dela. Decu je učio da čitaju Kur“an, a snagom svoje molitve lečio je ljude, posebno pomažući ženama da ostvare svoje želje za materinstvom.
Bilo je to ostrvo iz njegovog sna, ostrvo na kome je našao svoj“šanti“ Alah ga je nagradio dugim životom, video je njegova dobra dela. Kad mu se približila smrt u devedesetpetoj godini zamolio je meštane da njegovo telo ne vraćaju u veliku dzamiju Samaidskih kraljeva, već da ga na ostrvu sahrane. Hteo je da i posle smrti pomaže stanovnicima ostrva koji su ga sa iskrenom ljubavi primili. Želju su mu ispunili. Samo jedno Miškin Baba nije predvideo, da će dva, tri veka kasnije ostrvo biti potopljeno. Njegov grob je prenet na ostvo Šimijan na Dunavu, nizvodno od Turn Severina. Na grobu je epitaf u kome piše:“ Neka se raduje njegova putujća duša dok ležeći u grobu iščekuje, bez straha trenutak vaskrsenja,…“ Luta tako Miškin Baba, princ iz Buhare nad vodama Dunava tražeći svoje ostrvo. Ne znam kako da ga umirim i kažem mu da ga nikad više neće naći, da su ga na dno velike reke spustili ljudi kojima je na mestu gde srce stoji, stajao novac.
Ada Kale se nalazilo u Tekijisko – oršavskoj kotlini izmedju Derdapske i Sipske klisure, kod ušća reke Černe. Ležalo je na Dunavu izmedju Srbije i Rumunije. Bilo je dugačko 1750ma široko svega 500m. Neveliko ostrvo nakupilo je istorije i legende za nekoliko svetova. Prvi ga u svojim pričama pominju Argonauti koji su tražei Kolhidu i zlatno runo svratili na njega. Legenda kaže da je taj mali komad zemlje imao klimu kao njihova postojbina na jugu. Herkul, koji je plovio sa Argonatima sa tog ostrva je poneo maslinu u antički svet. Rimljani ga pominju kao mesto gde su njihove legije prvi put prešle Dunav, pre nego što je genjalni Apolodor iz Damaska sagradio most preko njega. Bio je to prvi pontonski most, redjali su i vezivali čamce do ostrva i od ostrva goneći Dačane.
Ostrvo je imalo strateški važan položaj, znalo se da ko njime gospodari, gospodari i nad plovidbom Dunavom. Često je zbog toga menjalo gospodare, i bilo mesto oko koga i na kome su se vodile borbe. Najduže su se za njega otimle Austrija i Turska, punih petsto godina. Krajem 17v po naredjenju cara Leopolda na bregu Alion na ostrvu Austrijanci podižu utvrdjenje, pola veka kasnije ga proširuju pa je imalo pet kula, četri ugaone i jednu sa šančevima. F. Kanic je zabeležio da je na srpskoj obali podignuto utvrdjenje Elizabet fort, ime je dobilo po austrijiskoj carici, koje je jednim tunelom ispod Dunava bilo povezano sa tvrdjavom na ostrvu. Ostaci ovog utvrdjenja su i danas vidljivi na srpskoj strani. U to vreme na ostrvu se nalazi kasarna, bolnica i crkva. Ubrzo Austrijance smenjuju Turci, naseljavajući svoj živalj a na mestu njihove kasarne grade dzamiju. Od tad pa sve do potapanja ostrva 1970g. na njemu žive Turci.
Pokušavam da se izvučem iz tame ovog istorijiskog lavirinta koje ovako malo ostrvo nosi. Nikako ne mogu da zaobidjem Redzep agu, turskog zapovednika Ada Kalea o kome u srpskim zapisima iz 1813g. piše da je sa svojim hajducima“ četri srpska sela oplenio i u ropstvo na ostrvo seljane poveo.“ Ostrvo je bilo pribežište i svakolikog bašibozuka pa su ostale priče o nespojivim prijateljstvima i ljubavima medju „vekovnim neprijateljima“ U jednoj od njih se pominje hajduk Gica, Vlah, koji je sa svojom družinom pljačkao i ubijao po srpskim teritorijama za račun, a i svoj, Redzep age. Bili su i rod na neki način jer je u Redzep aginom haremu bila Gicina sestra. Gica je pak bio oženjen lepom Jelenkom, pokrštenom Turkinjom koja je pre toga bila u haremu vojvode Milenka Stojkovića. Gica se izgleda posvadjao sa Redzep agom pa je promenio gazdu i počeo je da se bori na strani Srba protiv Turaka. Nije slutio da će izgubiti svoju ženu Jelenku. Em lepa, em pametna, znajući turski, srpski i vlaški jezik uzima je beogradski veliki vezir da mu radi kao prevodilac. Jelenku je zapazio knez Miloš, a on je bio posebno slab i osetljiv na lepotu ženskog roda pa se tako Jelenka pominje zvanično kao njegova druga supruga koja mu je rodila sina Gavrila. Srčana knjeginja Ljubica ipak nije mogla da poubija sve njegove ljubavnice. Gica se više nigde ne pominje i ja verujem da ga je knez Miloš namirio i smirio, novcem ili na neki drugi njemu već oprobani način. Imam malu simpatiju za Redzep agu. Da li mu je srce smekšalo od svih zuluma koje je činio plašeći se greha koje će pred Alaha morati da iznese ili su i njemu dosadili Kučuk Alija, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed aga Fočić, odbegle beogradske dahije.
Posle ubistva beogradskog vezira Hadzi Mustafa pašu, pobegli su kod njega na Ada Kale. Redzep aga javlja Karadjordju da su tu i predlaže da ih srpski i turski borci napadnu. Na ostrvo stiže sa svoji 27hajduka Milenko Stojković iz Poreča I posle višesatne borbe zajedno sa Turcima ubijaju dahije i njihove glave nose u Beograd.
Kraj Prvog svetskog rata doneo je i mir na ovom ostrvu. Na Lozanskoj medjunarodnoj konferenciji o Bosforu i Dardanelima na kojoj učestvuje i Rumunija, potpisan je Mirovni ugovor sa Turskom u kome Ankara priznaje pravo Rumunije na ostrvo.
Dunav, velika reka- granica svetova, okružujući ostrvo sačuvala je parče orijenta. Sa svojih 600 stanovnika, bilo je zaboravljeni deo Turske u Evropi. Disalo je mirisima dalekog Istanbula. Jutra su mirisala na kafu. Gazda Osman je prvo pekao zrna kafe, onda ih je mleo u ručnom mlinu istovremeno grejući pesak. Potom bi redjajući bakarne dzezve u vreo pesak pekao kafu. Cune je mnogo godina kasnije ispevao pesmu „Kafu mi draga ispeci“, a ja sam dugo mislila da je mora biti negde pogrešio, kako kafa može da se peče? Eto, na Ada Kaleu videh da može! Miris je kroz prozor njegove kafegdzinice izlazio na ulicu, ulazio u dvorišta komšija i onako umorne od noćnog ribarenja budio. Dolazili su i sedali za postavljene astale pod razgranatom lozom. Lozom “adakalkom” koja je samo tu rasla i čija zrna su imala ukus crnog vina. Ibrahim bi iz svoje poslastičarnice donosio činije pune ratluka, alve i slatka od smokava i ruža. Seirilo se tako do podneva. Obavijeni dimom duvana iz nargila prozborili bi po koju reč samo onda kad bi ona bila lepša od ćutanja. A njihov duvan je bio jedan od najboljih, u istoj ravni sa kubanskim. Pušio ga je rumunski kralj Karolj II i članovi engleske kraljevske porodice. Da li je duvan bio razlog za povlastice koje su dobili od kralja Karolja posle jedne od njegovih poseta ostrvu ne znam, tek meštani Ada Kalea su bili oslobodjeni poreza, carina i vojne obaveze. Mali Lihteštajn onog doba.
Bazar u centru ovog naselja činile su brojne prodavnice u kojima je moglo da se kupi sve što se na ostrvu pravilo do švercovane robe, granica je ovde bila vrlo propusna ,kao švajcarski sirevi. Kaldrmisanim uskim i vijugavim ulicama klepetale su nanule žena obučenih u tradicionalnu tursku odeću. Živeli su u miru i slozi medju sobom pružajući ruku svakome ko bi došao kod njih, i onima koji su se bežeći od zakona tu sklonili, i onima koje je ljubav tu dovela i onima koji su na njemu svoju tugu hteli da izleče. Sunce ih je danju gledalo a mesec je noću njihove tajne slušao. Nizale su se poput bisera na ogrlici mirne godine.
Vojske su otišle, ostrvo je izgubilo strateški značaj. Nadolazile su sa turistima godine blagostanja. Stizali su čamcima radoznali i željni da vide komad istorije zastao u vremenu. Vraćali su se noseći parfeme od ruža, kutije cigareta sa utisnutim imenom ostrva i crno belim fotografijama na kojima nasmejani šetaju njegovim ulicama. Proleća su bila najlepša, probeharile bi voćke a oni su zajednički svi slavili Hidrelez – Djurdjevdan. Zemaljski dani tekli su mnogo mirnije od Dunava koji ih je okruživao. Crne oblake koji su se spremali u političkim kabinetima dveju država nisu mogli da naslute. Drama je nastala 1963 g. kada im je na skupu u dzamiji Redzep hodza pročitao obaveštenje o potapanju ostrva. Tišina i neverica.
Potom je stigao predlog o preseljenju na ostrvo Šimijan, nekadašnja Ada gubavaca u 18v, 18km nizvodno od Turn Severina na Dunavu. Srca su počela da im pucaju, žene su krajevima marama brisale suze a muškarci su sebi pridodavali još poneku boru. Deca su se ćuteći stiskala uz skutove roditelja, ne razumevajući ali osećajući da se nešto strašno dešava. Porodice su počele da se dele, šta izabrati i gde naći istu sreću. Najveći deo je otišao u Tursku, manji je ostao u Rumuniji a nekoliko porodica se raspršilo po svetu. U dzamiju u Konstanci na obali Crnog mora preneli su tepih iz svoje dzamije sa Ada Kalea, poklon sultana Hamida II dug 15metara i širok 6m. Na Šimijan niko nije otišao da živi. Tamo su preneli svoje mrtve i nadgrobne spomenike sa uklesanom maslinovom granom na svakom od njih. Preneli su i deo tvrdjave, brižljivo je pre toga rušeći i obeležavajći svaku ciglu brojem kako bi je u originalu rekonstruisali. Ostrvo je ubrzo proglašeno vojnim objektom i sve do 1989g i pada režima Čaušeskua tamo nije moglo da se ide. Svoje kuće nisu mogli nigde da prenesu, samo kofere u kojima je bio grumen zemlje sa ostrva, poneku maslinu i lozu adakalku.
I počelo je miniranje kuća, dizali su se krovovi u visine i sa treskom padali na zemlju. Gledali su sa obale kako se ruši dzamija i minaret nestaje u prašini. Duša im je ostala obogaljena. Otkinuti komad postao je tuga koja čuva sećanja. Njihov nestali raj, , onaj komad zemlje gde su rasle masline, gde su se grane otežale od roda spuštale do zemlje u čijim krošnjama su ptice svoja gnezda svijala. Moćne vode Dunava su ga pokrile i danima su nad njim letele unezverena jata ptica tražeći ga. Više od pola veka leži na njegovom dnu.
U mojim očima čuvam slike ostrva koje sam videla kao desetogodišnja devojčica. Pamtim jedan siv i hladan dan, vetar koji mi mrsi kosu, velike talase i čamac u kome sedim. Otisnuli smo se niz Dunav iz rumunskog grada Oršava. Strašno sam uplašena uprkos očevoj ruci koja me je čvrsto držala. „ Moraš da vidiš Ada Kale pre nego što nestane!“ – rekao je otac. Odahnula sam kad smo stigli samo na tren, trebalo se opet 3km vratiti nazad. Znao je tata kako da odagna moj strah, prvo me je odveo u radnju gde su iza zastakljenih vitrina stajali ratluci poredjani kao piramide.
I danas, kad zatvorim oči ja Ada Kale vidim kao rahat lokum. Ušao je u moje oči u svim bojama i oblicima. A tek prodavac, kao da je predamnom stoji glavom i bradom Nasradin hodza, veseli šaljivdjija i mali prevarant koji je lagao lakoveran narod, čije sam doživljaje strasno čitala. Ostala je ova poseta u mom sećanju i još se dublje utisnula u moje srce kad je ostrvo potopljeno. Oca odavno nema, ovu posetu čuvam u očevom kovčegu čije su se godine odavno izgbile. U njemu je njegova violina, knjige u kojima je ostavljao ubrani cvrt, gramofonske ploče, Oksfordski rečnik engleskog jezika, reprodukcija Šiškinove slike koju je video u Ermitažu i još mnogo toga što podseća na zajedničke trenutke.
Ada Kale – u prevodu Ostvo Tvrdjava, leži na dunavskom dnu negde na polovini puta kad se iz Tekije krene ka HE „Djerdap“ Stoji tabla na kojoj piše da je na tom mestu postojalo ostrvo. I to je sve! Ponekad zastanem tu sa nadom da ću videti Miškin Babu, spaja nas ista ljubav za ostrvo koje možda na dnu Dunav gradi nove svetove.
Princ iz Buhare I ja sanjamo san o jednom ostrvu koga više nema ni na nebu ni na zemlji. Sanjamo san o velikoj ribi koja ga na ledjima nosi. Čekamo da sa njim ispliva da na njemu izrastu masline I loza adakalka, da se na njega vrate ptice I Osman kafedzija, Hasip, patuljak koji je uveseljavao Mustafu bega I lepa Jelenka; bogovima ostavljamo san da nam ga sačuvaju čak i ako je nemoguć.

Dragana Đorđević, Facebook

 

1863 Posjeta 1 Posjeta danas