PETI DAN

Osvanulo je sunčano jutro. A kakvo bi i bilo. Osmi mjesec u Hercegovini obiluje velikim sunčanim razdobljima. Primijetio sam da su ljudi ranije ustali a moj otac je stajao pored prozora i gledao u cestu koja je kao neka zmija opasala brdo iznad nas.
Iz toga kamenjara smo očekivali spas.
Prolazila su neka auta ali ni jedno teretno auto se nije vidjelo.
Svaki čovjek koji bi pogledao prema gore i spustio razočarano glavu, znao sam da nije ugledao te spasonosne kamione.
Bez obzira na to narod je bio življi i vratilo se neko raspoloženje među ljude jer je postojala kakva takva nada da ćemo izaći iz toga zatvora na koji ljudi nisu navikli.
Ne vjerujem da je iko od tih ljudi nekada prenoćio u pritvoru a kamoli da je doživio ovo što ga je snašlo.
Inače ovaj narod je živio jednim sasvim normalnim životom u granicama koliko su to dozvoljavali uslovi u ovome krševitom i škrtom kraju. Većina ih je radila u fabrikama kojih je bilo mnogo za vrijeme Jugoslavije.
Dolaskom rata sve su te firme manje-više zatvorene i onda smo se snalazili na razne načine.
Sve u svemu miroljubiv narod koji je živio mirnim i porodičnim životom koji nije nikada posezao za nacionalnim i vjerskim klasiranjem ljudi.

Još dok sam bio mali nisam ni znao da to uopšte i postoji. Barem sam tako odgojen kao moja braća i sestra.

Ipak, sjećam se, išao sam u drugi razred osnovne škole. Potukao sam se sa jednim svojim vršnjakom iz razreda.
Dok smo se kotrljali u klupku hrvući se na trotoaru ispred škole ovaj mi je dječak psovao:
– Prebit ću te jebem ti tursku majku!
Došao sam kući i pitao:
– Mama šta je to Turčin?
Pogledala me onako čudno i upitala:
– Ko ti je to rekao?
– Rekao mi je dječak koji ide u moj razred. Odgovorih.
Majka je to prešutjela ali je sutra dan došla u školu kod učiteljice i nešto razgovarala sa njom.
Nikada nisam saznao šta su razgovarale i nikada nisam znao ishod toga događaja.
Za razliku od toga dječaka imao sam dosta prijatelja koji nisu moje vjere i slagao sam se sa njima jako dobro.
Čak smo odlazili jedni kod drugih na jedan dan da bi se igrali družili i učili zajedno.
Sa mnogima od njih sam i danas u kontaktu i rijetko da se iko od njih promijenio.
Sve dolazi iz kuće, zar ne.
Kako smo se družili mi kao djeca, tako su i odrasli.
Međutim dolaskom rata neki su se odnosi poljuljali. Ali časni ljudi su uvijek časni i ne prodaju lako svoje dostojanstvo čak i po cijenu života.

Iz prikrajka sam slušao kako ljudi pričaju između sebe.
Jedan je govorio kako će otići na jedno vrijeme iz zemlje ako nas puste sa Heliodroma. Drugi je govorio ako nas puste, da će otići i neće se nikada više vratiti.
Drugi su pak govorili da neće nigdje od svoje kuće, kako se nadaju da će i ovo prestati te će se smiriti. Znao sam samo da su već neke porodice i pojedinci prije našeg odvođenja u logor otišli iz grada. Učinile su to i neke Katoličke porodice.

Onda je neko od njih rekao:
– Jeste, ako budemo imali mogućnost izbora.
Znao sam šta to znači ali tome nisam pridavao ni trunku značaja.

Došlo je vrijeme za doručak to jest jutarnji čaj sa kriškom staroga hljeba.
Svi smo u svome kutu pili čaj i svako je nekako bio u svojim mislima. Vjerovatno se borio sa mislima, šta poslije ovoga. Niko nije želio da ponovno dođe u ovakvu situaciju.

Prilikom moga odlaska u klozet primijetio sam da mogu zakopčati kaiš na farmericama za još jednu rupicu niže. Značilo ja da sam smršavio a ionako ranije mršav nasljednom genetikom izgledao sam još gore.
Ništa čudno u ovakvim uslovima.

Odjednom, sa donjeg sprata začule su se vojničke čizme i ljudi koji su dolazili ka nama.
Ustali smo šutke.
Mislio sam da opet dolaze po nas da idemo raditi na prvu vatrenu liniju.
Ipak nisu krenuli među nas. Stajali su dalje sa namjerom da tu ostanu i da nešto kažu.
– Ko ima nekih stvari sa sobom neka ponese. U kolonu i u krug bez galame za nama. Rekao je jedan od stražara.
Uskoro je počelo komešanje.
– Rekao sam ti ja Hajro, neka vam je sa srećom. Ko zna hoću li ja dočekati da izađem odavde. Rekao je Muhamed mojem ocu dok je sjedio na stolici koja mu je bila data jer je imao problema sa kostima.
– Hvala ti i čuvaj se, na brzinu mu otac stisnu ruku i pridruži se nama.
Sišli smo ubrzo na ugrijani beton. Poredali se u stroj a preko puta nas stajao je jedan kamion.
– Ko zna gdje nas vode. Čuo sam nekoga iza mene da govori.
– Jezik pregrizao, neko mu je dobacio.
Jedan stražar je bio sa strane koji je u ruci imao svesku.
– Koga pročitam neka krene u kamion, rekao je isti stražar.
Među nama nastao je žamor, tihi komentari, nepoznanica gdje će sa nama.
– Tišina, sad slušajte. Rekao sam, koga pročitam neka ulazi u kamion.
Čovjek je krenuo da čita spisak ljudi koji su užurbano krenuli da ulaze u kamion pod ceradu.
Mislio sam u sebi, iako je vruće pod njom, samo neka nas voze kući. Moja želja je bila da nas pročita sve zajedno i da tako stignemo.
Sjećam se da sam treperio od nestrpljenja da čujem svoje ime, ime svoga oca i braće.
Čuo sam pročitano ime i prezime i čovjek je ušao u kamion ali kako su ljudi, koji su stihijski pri čitanju odmah krenuli prema kamionu, nisu uočili nešto bitno. Moj stariji amidža je iskoristio ime i prezime čovjeka koji je bilo pročitano i istupio u kamion. Bilo me strah da ne bude otkriven jer ko zna šta bi se desilo.
Postojala su ista imena i prezimena samo nisu bili isti očevi.
Sa jedne strane bio sam sretan radi njega a sa druge strane sam se plašio ako bude otkriven. Nisam znao šta ga je toliko ponijelo i odakle mu tolika hrabrost. Vjerovatno velika želja za slobodom i strah za svoje, koji su ostali kod kuće tih dana.
– To je sve, ostali se vratite.
– Nastao je muk i razočarenje. Dok smo ulazili u školsku zgradu kamion je krenuo.
Bili smo razočarani i u velikoj nevjerici. Pitao sam se po kakvoj vrsti odabira su otišli ti ljudi. Sada mi tek ništa nije bilo jasno.
– Ode moj burazer, reče otac. Vidio sam koliko mu je bilo drago.
Ne sjećam se koliko je ljudi bilo pročitano ali mislim da je otišla jedna četvrtina.
Njihovim odlaskom se i nama popravilo raspoloženje još više ali neki ljudi su sjedeći naslonjeni na zid hodnika gledali u jednu tačku. Zamišljeni i negdje daleko. Razočarani što i oni nisu u tome kamionu.
– Stari krenulo je, bitno da je krenulo i da ćemo izaći. Doći će i po nas vjeruj mi. Rekao sam ocu da bi mu malo oblakšao.
– Ma bitno da vi idete, sa mnom šta god bude. Reče onako iz duše.
A ja sam mislio šta prvo da uradim kada i ako dođem kući. Prvo ću izgrliti majku, stisnuti i poljubiti. Da bih je uvjerio kako to nije san i da smo se vratili. Onda ću se popeti na smokvu i najesti onako jutarnjih, hladnih. A prije toga ću da je zamolim da nam napravi punjene paprike, jer sam ih ono jutro ostao željan. Ostao je onaj miris u nosnicama pri početku kuhanja onoga jutra kada smo krenuli.
I pojest ću pola šerpe, najesti se.
Da nikada više ne budem gladan.
Onda otići sa braćom na rijeku Trebižat u Bašćinu, naše Ljubuško more.
Zaroniti duboko u Crno i zamutiti onaj pijesak. Ostati dugo dole, da ne čujem i ne vidim ovaj svijet pun spletki i nepravde.
A onda kada izronim da vidim onaj narod koji je tu bezbrižno uživao.
Jednostavno sam želio da je ovo sve samo jedan ružan san. Da nestane sve loše a da se nastavi tamo kada nam je bilo najljepše.
Kad bi se samo moglo desiti da kažem:
– Uh dobro je, to sam ja samo sanjao.
No stvarnost je bila okrutnija.

Shvatio sam koliko čovjek ne cijeni neke stvari sve dok ga neke situacije ne ponukaju na razmišljanje i spoznaju.

Najgora stvar je bila što nismo imali informacije sa izvana šta se dešava.
Da nam je barem neko mogao proturiti neku informaciju o ljudima koji su odvedeni.
Ostalo je jedino da čekamo svoju sudbinu.
Jedno je bilo sigurno. Sutrašnji dan je trebalo sačekati i vidjeti šta će se desiti dalje.
Otac je pušio cigaretu za cigaretom. Iščekivanje sutrašnjeg dana bilo je jako teško. A ovo vruće augustovsko poslijepodne proticalo je jako sporo. Svi smo željeli da se što prije smrkne i svane ali priroda je išla svojim ustaljenim tokom.
Ta noć, sjećam se, bila je jako duga. Bez obzira što je sada bilo više mjesta za spavanje i nismo bili nabijeni jedno pored drugog, ljudi su ustajali, išli pušiti, vraćali se da legnu i zaspu ali to je išlo jako teško. Uznemireni neizvjesnošću i nestrpljivošću bili su jako iscrpljeni kao i ja sam. Tek negdje pred zoru sam zaspao dok su odzvanjale detonacije u mostarskoj kotlini.

954 Posjeta 2 Posjeta danas