ŠESTI DAN

Toga jutra mislim da smo svi ustali mnogo ranije i izmrcvareni. Niko nije dovoljno spavao. Što zbog velike sparine, što zbog predstojeceg dana. Svako od nas se nadao da je sljedeci na spisku za odlazak kuci. Samo me je još uvijek mucilo to što nisam znao po kojem kriteriju se odlazi. Nije mi bilo jasno po kojem odabiru su otišli ljudi prethodnog dana.
Svi smo bili nervozni u išcekivanju stražara koji su trebali doci po nas kao i dan ranije.
Hodali smo po hodniku gore dole. Tražili nešto cime cemo se zabaviti da bi skratili vrijeme.
Sjecam se da toga jutra nisam uzeo dorucak to jest caj i šnitu hljeba. Ne znam zašto ali uopšte nisam bio gladan. Samo sam pušio. Ostala mi je još jedna kutija cigareta.
Pitao sam se kako cu izdržati bez njih ako ostanem tu još dugo. Jer one su bile jedan ventil sa kojim si mogao trenutno odagnati skoro sve brige.

Negdje oko jedanaest sati ponovo su se pojavili stražari.
– Hajmo u kolonu polako bez galame. Idemo vani, kamion je stigao po još neke ljude. Rekao je stražar.
„ Po još neke ljude“ to mi je odzvanjalo u glavi. Znaci opet necemo otici svi.
Bio sam opet razocaran i prije nego je krenula prozivka.
Mnogi od ljudi koji su bili postrojeni, izgledali su mi tako kao da su na startu za maraton. Željno su išcekivali da bude procitano njihovo ime.
– Slušaj, rekao sam jednom od brace koji je stajao do mene sa desne strane.
– Ako slucajno procitaju našeg rodaka, idi i kreci se normalno. Znaš da je i ada tako otišao. Nece primijetiti. Rekao sam mu preko ramena tiho i neprimjetno s tim da se nisam okretao prema njemu.
Taj naš rodak imao je isto ime i prezime kao moj brat.

Sunce je vec dobro pržilo a vrucina se osjetila cak i iz betona na kojem smo bili postrojeni.
Prozivka je krenula i ljudi su ulazili u kamion i to velikom brzinom. Svaki od njih, naravno, jedva je cekao da kamion krene prema njihovom gradu i da se ovaj ružni košmar završi.
Stražar je procita procitao rodakovo ime. Onda je on krenuo a za njim i moj brat.
Jedva sam cekao da ude u kamion. Sekunde su bile minute. Vec je bio na pola puta do kamiona.
– Halo, hej ti, stani. Rekao je stražar koji je citao spisak.
Brat je stao kao ukopan.
– Kako je tebi ime i prezime?,upitao je stražar.
Onda je brat rekao ime i prezime ali bez ocevog imena.
– Kako ti je ime ocu, upitao je stražar.
– Hajrudin, odgovorio je brat.
– Pa misliš mene zajebat, jeli? Mrš natrag u stroj mater ti jebem!!
Brat se vratio u stroj a onda sam tek shvatio u koju sam ga opasnost doveo. Bez obzira koliko je moja namjera bila dobronamjerna, stavio sam ga u nezgodan položaj.
Mislio sam da ce imati vece posljedice ali ih, srecom, nije bilo.
Posljednji zatvorenik sa spiska je procitan i stranica kamiona se zatvorila.
Zvuk zatvorene stranice je odzvanjao u mojoj glavi kao cekic sudije na kraju završenog i presudenog slucaja.
Opet niko od moje brace nije otišao kao ni moj otac.
Vratili smo se natrag u zgradu šutke. Niko ništa nije progovarao. Svi smo bili utuceni i pod jednom velikom dozom depresije.
Jedan od amidža koji je ostao opet je nešto sa ocem razgovarao. Tiho i da niko ne cuje:
– Garantna pisma, tako sam doznao, pomocu njih ljudi izlaze iz zatvora, neko ti pošalje iz neke strane zemlje i tako dodeš na spisak.
– Ma kakvo garantno pismo burazeru, odakle to. Ko ce nama poslati garantno pismo. Nemamo vani nikoga. Onda smo ovdje zaglavili skroz. Rekao je otac adi i spustio glavu onako u ocaju.
– Dobit cemo i mi, ne brini. Ja ti kažem. Samo ima jedna druga stvar. To garantno pismo je dokaz da ceš otici iz grada.
– Ma kako otici, kud cu brate otici, kome? Rece otac kao da stoji ispred covjeka koji mu je rekao da treba otici. Bio je to podsvjesni refleks njegovog uma.
– Ne znam, pomocu toga cemo svi izaci ali je to i uslov da idemo iz grada. Odvrati amidža.
– Ma ko ti je to rekao, odakle ti ta vijest?? Ko ce bola nas otjerati iz našega grada i kome smo nažao ucinili. Radi cega da ja idem iz svoje kuce i kuda??
– Ja sam ti rek'o pa ti sad misli šta ceš misliti.
Sve sam dobro cuo i sada su mi neke stvari bile jasnije, ili cak i nisu.
Ostalo je da se ceka sljedeci dan i nova nada.
Iako nismo otišli taj dan, bez obzira što smo bili razocarani, opet se nekako drukcije gledalo na cjelokupno stanje.
Ipak su neki otišli svojim kucama i nadali smo se da smo mi sljedeci. U stvari svaki covjek od nas se nadao da je sljedeci. Ali uvijek je neko ostajao.
Bilo je bitno da se nešto dešava jer najgori je „status quo“. On te uništava lagano. Stvara ti osjecaj beznada.
Toga dana je bilo jako vruce, ili mi se tako cinilo. Osjecao sam kao da imam visoku temperaturu. Otišao sam do klozeta i skinuo majicu u namjeri da se isprskam vodom po tijelu. Skinuvši majicu zagulio sam ranu za koju se majica bila zalijepila.
Napravio sam jednu bolnu grimasu koja je, mislim, tada izgledala kao iz najstrašnijeg horora.
Pogledao sam ranu i vidio da se zagnojila za razliku od ove na lijevom ramenu. Peklo me je a jaka bol udarala mi je u mozak tako da sam stisnuo zube i dobio privremeni grc u vilici.
Da bi bol prestala uradio bih bilo što.
Sjetio sam se da stavim glavu pod cesmu. Pustio sam vodu i smocio kosu. Kao da mi je neko šapnuo šta da uradim. Za cudno cudo bol se prepolovila.
Na donjem spratu ispod nas bile su isto ucionice gdje je u jednoj bila mala ambulanta za pružanje prve pomoci zatvorenicima.
Otišao sam do stražara na donji sprat da bih upitao može li mi doktor previti ranu ili slicno.
– Di ceš ti!?upitao me jeden stražar kada je vidio da prilazim njima dvojici.
– Imam neku ranu na ramenu pa ako je tu doktor da mi previje ili nešto…rekoh.
– Nema doktora, mrš gore, šta me briga za tvoju ranu!! rece isti stražar.
– Ne zajebaji, ima doktora, hajde sa mnom. Rece drugi stražar ovome.
Otišao sam kod doktora i stavio mi je neki puder te mi zalijepio neku gazu koja se odlijepila negdje pred vecer radi velike kolicine znoja.

Uhvatila me nervoza. A onda sam otkrio i zašto, vec sam bio gladan jer nisam doruckovao.
Taj dan sam jeo ono što nam je bilo dato sa velikim apetitom.
Tada sam razmišljao o kolicini hrane koju smo inace bacali. A vidi sada jedem ove splacine kao da je najbolje pecenje.
Inace tu vece je medu nama vlada neka cudna tišina. Ljudi su slabo komunicirali i svako je bio u svojim mislima. Ocekivao se sljedeci dan i ono cemu se potajno nada. Da ce biti prozvan.
otac je sjedio do svoga prijatelja sa kojim je nešto pricao. Muhamed je razgovjetno govorio i vidjelo se da covjek razmišlja o svakoj rijeci koju ce prethodno izgovoriti.
Jednostavno on je bio jedan gospodin. Njegovo ponašanje je sve to i pokazivalo.
– Ma sutra cete vi kuci. Evo vidiš li i danas su neki otišli, rekao je ocu do kojeg sam sjedio.
– A ko ti zna Muhamede. Više ništa ne znam. Vražji je ovo vakat. Vidiš li šta se dešava. Neki dan sam slobodno šetao svojim gradom a sad sam zatvoren ko kokoš u cumez. Odgovorio mu je otac.
– Ima sve gore od goreg, šta možeš. Za sada je živa glava na ramenima. Covjek ti je gori od životinje. Sve izdrži. Odgovori mu prijatelj.
– Ma mene tišti to što sam ja ovdje na pravdi boga. Moj otac, Muhamede, je bio pekar. Šta je ljudi nahranio. Poslije njega i ja, ponašao sam se kao otac. Šta sam samo ljudi osušio u pekari kad dolaze iz daleka na posao po vjetru i kiši. Koliko me samo naroda zna, kao i moju bracu i sestru koja je radila u opštini. Svakome izlazili u susret. A vidi sad. I lakše bi mi bilo da sam ovdje sam, ali kad gledam svoje sinove ovdje sa mnom….Rekao je tužno otac.
– Jah, odgovori Muhamed. U njegovo „jah“ stalo je mnogo odgovora.

824 Posjeta 1 Posjeta danas