Šemsudin Sarajlić: U putu

Putujući jedanput na selo širokim drumom, kroz mirišljave steće planine, sustigao sam nekog ihtijara.Pred njim je išao natovaren konjčić, a on iza njega široko, prebacivši štap preko ramena i držeći se rukama za njegove krajeve.

Pošli smo zajedno, pričajući koješta.

-Kako živiš, ihtijaru?

-Pa,šućur Bogu. Imam nešto kućice i dvije njive i dvoje djece. Ali onog muškog uzeo mi je Šaćir-aga, najzgodniji čo'jek u našem džematu. Uzeo ga namjesto sina i dao ga u medresu. Uči. Priča jedna, a ja sam ostao samo s jednom curicom uz ženu. I imam ovog konjčića.

Ovdje ihtijar zašutje, kao da prebira neke tihe misli u pognutoj glavi, pa će poslije:

-Volim ga kao i dijete.Odražao mi izmalehna, kada bi išao s materom u grad. Tako, kobila nosi tovar, a ja se s njiim razgovaram. Darnem ga prutom, a on zaskoči u međ. Pa se propni i gicni, pa nadigne rep i pfit!- šiknu starac na usne i puče prstima, pokazujući kako bi konjčić hrlo poletio.

-Potrčao bi malo, pa se začas vrnuo i udario oko mene.Hoće da me ujede, hoće da me udari čiftom – i šta sve ne bi htio. A kad mu bilo dvije godine, majka mu je uginula. Osvanula je jedno jutro mrtva u hanu u gradu.

-Šta sam tada belaja podnio!

Starac zavrtje i otpuhnu.

-Handžija me hoće da tuži, ako odmah ne iznesem leš napolje, ali što smo mi turci, brate dragi…Niko neće jeftinije od pet forinti da leš odstrani. A ja tih para nemam…

Ihtijar deknu konjčića i otpljucnu.

-Zaplakah jednom ćafiru- tako i tako…“Daj ti meni“ –veli-tri krune. Imaš li?“ Imam i na branim.. kažem mu. „E šuti“ – veli- pa je odvuče nekud u kolima, da zatrapi. Ko veseliji od mene! Potekoh kući, a sve Boga molim da mi konjčić bude živ. Kad u kući, a njega nema…

-Kako?- priupitah ja, odjahujući svoga konja, pošto nam je valjalo poći strmo.

-Nema ga kod kuće. Odbio se s tuđim konjima, negdje u gajeve, a mene strah, da ga vuci ne izderu. Pa se digoh odmah po akšamu da ga tražim- -Proljeće bijaše, pa jagorčina miriše. –A ja sam ga dugo dozivao kroz mrak, i tražio kroz crne šikare… nema,pa nema. Umorih se i vratih se, da ću kući. Jednako sam ga vabio…Ali, prema meni se šume cakle u mraku i gajevi šute, a njega nema ni da gdje njisne…Istom kad sam naišao pokraj jednog grma, puškomet hoda od kuće, kad ondje vidim nešto crno stoji. Pogledah. Kljuse. Priđoh, a on zabrza –kao da

se nasmija. –Moj konjčić!Obradovah se. –Alčaće jedan, kažem mu i povedoh ga za uho kući. A on me sve hoće zubima za mišicu. A meni drago, drago…Otad ja njega tovarim. Odem s njim u grad i vratim se, a i ne umorim se…

– Ne bi ga prodao? – našalih se ja.

– Nipošto! Baš kad mi ga je Šaćiraga htio uzeti… bio sam mu nešto kriv u parama… kaže:“Daj mi konja, ako ne možeš platiti“. –E ne dam, brate.Evo ti dijete, a konja ne dam…

Razumio sam starca.

Zaljubljen je u svoje konjče – mislio sam, dok smo dalje polahko pričali, idući kroz mirišljave tamne gore, širokim drumom po hladu. Oni će sve zajedno, dok jedan drugog ne ukopa.

Izvor:Šemsudin Sarajlić: Iz bosanske romantike;Preporod Sarajevo,Sarajevo 1997;

Priredio: Kemal Mahić

512 Posjeta 1 Posjeta danas