U par koraka uletih u avliju da me Šuhret-hanuma ne spazi, pa provirih kroz kapidžik(vrata) ne bih li je ugledala u kakvom poslu.Po adetu(navici) zavirih u kuću da provjerim šta mi moji rade, kad začuh kako me zove Šuhret-hanuma:“Adnanovice“!
Prenuh se k'o iz zabranjenih misli i požurih joj se odazvat’,da joj idem kupiti što mi je zapovidila.Brzo sam sve obavila, svojima se javila da se snađu bez mene, a da ja odoh da zaradim sevapa za sve nas.
Šuštavim glasom je zazvah, da je ne d'o Bog ne prepadnem:“Evo mene, teto, tebi na službi, de mi zapovidi šta moram u granapu kupit“?U jednoj mi ruci izušivani i puno upotrebljavani ceger sa namirnicama, a u drugoj buket zajapureno crvenih alkatmera, ja kakav mirhum imaju i hasta bi jednim udisajem ozdravila. Pruži mi ruke uzrelih godina k'o turgulje pomodrile, pa mehlemli riječima topi nemoć kao snijeg u oku.
Šećerli jezikom je upitah šta prvo da otpočnem raditi, jer mogu musafiri začas bahnut(naići) na vrata, a i hava je svježa, pa da se za vakta sve uradi, jer imam i ja obaveza nenamirenih. Ona šuti k'o da ne nešto duma(razmišlja).Malo pojačah avaz misleći da me ne čuje, a strah mi ždrijelo začepio, pa ni tam’- ni ‘vam. Sve nešto mislim da sam je rastužila što joj se nisam odazvala odmah kad me zvala.Poče me glođat’ savjest, utom’ ona progovori: „Hajd’ mi pletenice sapleti, ne bilo ti zapoviđeno.“Prihvatih se posla sva sretna što se ne ljuti, raščešljavam joj srebrenu kosu, a nema pedesetak vlasi na glavi, ali ja sva u ćeifu posebnom – zapjevah joj i pjesmu:
„Haj ruse kose, curo, imaš, žališ li ih ti“?
Ona sa svih svojih osamdeset devet godina u ašk nalegla, pa mi naređuje:“Dobro to pritegni, nemoj da bude herlavo(nakrivo) moram biti glacnuta pred ovim zendil(imućnim) musafirima, i deder mi ove čiftijane(nogavice od dimija u drugoj boji) podigni i dobro pritegni.“Obavih sve što mi naredi po tabijatu njenom.“Uzmi iz te načve(drvene posude za brašno) koju turundžu(narandžu) i donesi mi hitro od sebe kak'u srču(staklenu zdjelu) da se ne sramotim, onda metni pokraj nje handžar(nož) pa nek’ sami sebi gule, postavi ih na skemliju neka uzmu koliko im srce ‘ište.De ti,Adnanovce, to sve uredi, nešto sam ti bona ja sva zglajzala(malaksala), pa ću malo prileć’ i tebi kazivat’ kako ćeš.Hajd’ mladosti ti tvoje, a ne moraš me plaho šta ni pitat znaš ti to sve ofrlje(otprilike) gdje šta stoji“.
Priletih i poljubih je u spužvaste, najmekše, najtoplije obrasčiće i zamolih je da me ne zaklinje, jer da ja to veoma rado činim, a sve u ime Boga i njegovih ha'irli nagrada i da nas sve u svojoj ljepoti grije, da bude sa nama svima zadovoljan.Eto, teta Šuhret-hanumo, ja drhtavom željom želim da boravi moje srce u Njegovom toplom uzglavlju i da me On od svakog’ zla štiti i brani.Glasom nježnim kao svila pomilova mi dušu riječima ohrabrenja:
„Amin, budi mi uvijek takva za zadovoljstvo Njegovo“.
Izvor: Behija Biba Saračević:“Uz naninu mangalu“;Tuzla:Lijepa riječ, 2021.
Izbor: Kemal Mahić