Dvije sedmice pred kraj cetvrtog razreda gimnazije, listajuci dnevnik, razrednica skoro dreknu: “Mehmede, pa ti ces na popravni !” Pa onda jos jace: ” iz dva predmeta !”
Gleda sa nevjericom u mene, sve kolege se cude, pitaju”kako to ?” A ja gledam u jednu tacku na zidu i razmisljam: “pa ja, profesori ne lazu. Kad nesto obecaju, to i ispune.”
“Nije jos kraj godine, moze se to ispraviti”, rece jedna kolegica.
“Mislim da ne moze.” Odgovori razrednica.
“Sa Culjkom nema kompromisa, a ovu drugu jedinicu ne moze niko ispraviti bez “njega”, koji je zakljucio. A “on” je zavrsio kod nas. Prosle sedmice je otisao na sluzenje vojnog roka.”…
Kakvo iznenadjenje ! Kakav sok ! Ne samo za mene.
Stojim kod skolskog igralista, gledam kako dvije ekipe ucenika igraju fudbal, 3 sedmice prije kraja nastave. Do mene stade mladi profesor OTO predmeta. (Opste Tehnicko Obrazovanje). Sporedan predmet.
“Iz cega ces ti na popravni ?” Upita me tiho, kao nezainteresirano.
“Na popravni ?” Iznenadih se.
“Ni iz cega ! Ne mislim na popravni. ” Odgovorih mu takodje smireno.
Mislio sam da se sali, da me zafrkava. Nisam to shvatio ozbiljno.
“Hoces, hoces ! Ja cu te oboriti !”
Rece sad vec ozbiljnim glasom. “Ti si neozbiljan ! Za..bavas se !” pogleda me ljutito, prijeteci pa, crven u licu, okrenu se i ode…
“Pa na osnovu cega su ti zakljucili jedinice ?” Trznu me opet glas razrednice.” Cijelu godinu su ti ocjene dobre ?”
Volio sam i fiziku i OTO, nisam nikada imao problema sa ocjenama, cak sam uzeo fiziku i matematiku za izborne predmete.
Do sada jos nismo culi da je neko otisao na popravni iz OTO predmeta. A sada oboreno 7 maturanata samo iz naseg razreda !
Ali, eto…
Prodje nekako dugo, toplo ljeto, cini mi se najduze do sada.
Skoro sve moje kolege vec upisale fakultet, neki od njih se jos uvijek bezbrizno brckaju u moru ili u rijeci Trebizat, u Bascini. A ja…
Dodje i dan D. Bez problema sam polozio popravni iz fizike, cak i bez velikih govornih problema. Bio je jedan profesor iz Skole Ucenika u Privredi i jos jedan, meni nepoznat profesor. Bila je prijatna atmosfera, znao sam sve zadatke i sve je islo skoro glatko.
Onda OTO. Izvucem pitanja, moj stari poznanik, Ante rece da napisem opsirno odgovore na papir u roku od pola sata.
On i jos jedan profesor su citali novine, dosadjivali se dok sam ja pisao, bas opsirno.
Bio sam zadovoljan napisanim.
To je potvrdio i Ante: “dobro je ovo napisano, dobri odgovori. Sad nam po redu pricaj o ovome a mi cemo postavljati podpitanja.”
“Pa sve je tu napisano !” Rekoh iznenadjeno.
“Jeste, rekao sam. To je bio pismeni dio ispita. Sad prelazimo na usmeni dio.”
Zakljuci mirno Ante.
Vec mi udarila krv u lice, u glavi mi buba sve jace i jace…
“Ne mogu ja to. ” pomislih, pa izgovorih glasno.
Gledaju me oni, zgledase se, pa opet gledaju u mene.
“Sta cemo ?” Upita Ante kolegu.
“Ne znam” odgovori kolega tiho…
“Uh, samo 10 min. me dijeli od zavrsetka skolovanja, zavrsetka patnje, muke stresa.
Ako sada propadnem propala mi gimnazija, sva ona patnja, sve one noci, sve suze, sav bijes. Sav trud, sve uzalud.
Nikad vise Meha nece uci u skolu, nikad vise…
“E neces !” odlucih cvrsto.
I prije nego sto Ante otvori opet usta, podjoh odlucno citati odgovore. Teskom mukom.
Prekine me Ante dva puta, a ja nastavim silom, sad vec sa suzama u ocima gledajuci opet u jednu tacku na zidu.
Nisam se dao zbuniti
“Dobro je, dosta je, u redu je !”
Prekinu patnju skoro zapovjednickim glasom Antin kolega i potpisa potvrdu.
Uzmem i od Ante potpisanu potvrdu, pogledam zahvalno kolegu, promrsim tiho “hvala” i uputim se preko nedavno asfaltirane ceste prema gradu ne skrivajuci mokro lice …
Kad sam prosao stari Famos, zastanem okrenem se i progovorim ironicno: ” Eto, zavrsih ja gimnaziju lahko, brzo, bezbrizno i bez problema !”