Posao u Danskoj 1B

Pise:Mehmed Muminagic

 

Vec nakon nekoliko dana rada, culi smo glasine, nekoliko nasih komsija, kad su culi koliko cemo biti placeni isli kod sefice i trazili da i oni rade, da svi rade, ili niko.
Isli su svakodnevno, galamili, prijetili.
Isli i u opstinu.
Na kraju je dosao predstavnik iz organizacije za pomoc prognanicima i izbjeglicama kod Axela na razgovor.
Nakon toga rece nam Axel: “jako mi je zao, vi ste vrijedni radnici, ali moram vas otpustiti. Neki ljudi se zalili u opstinu, dolazila je i inspekcija, i rekli su da vi ne smijete raditi, jer ste privremeno u DK, nemate azila.
Rekli su da vam ne smijem praviti platne liste, ni isplatiti novac.
Morate prestati raditi, ali, ja cu traziti da vam dadnu radnu dozvolu.”
Bili smo razocarani, nismo vjerovali da ce on moci “izgonjati” radnu dozvolu.
Pitao sam ga, kad nam vec ne moze isplatiti novac, moze li nam kupiti nekog alata, masina…
Kupio je meni frezu Texas i raznog alata kojeg sam narucio.
Vjerujem da sam ja bio jedini bosanskohercegovacki prognanik u cijelom svijetu, koji je imao novu frezu u sobi u azil centru. 😀.
Ponovo sam se posvetio basti i plastenicima.
Odjednom, nakon 20 – tak dana, rece mi prijatelj: “zvao je Axel, sutra trebamo opet na posao” !
“Otisao ja u opstinu da se zalim sto vam ne daju raditi. Rekli mi da oni imaju mnogo primalaca socijalne pomoci, sposobnih za raditi. Poslali su mi 20 osoba na razgovor.
Sljedeci dan niko od njih nije dosao na posao ! Ja odem opet, kazem im: ja imam veliki problem, moram svaki dan isporuciti narucenu robu a nemam radnika. Bosanci hoce da rade, dobro rade, a vi im ne date !
Opet su mi rekli, nasi “socijalci” moraju raditi, poslacemo ti druge. Opet su poslali 20 kandidata. Svi su obecali da ce doci.
Sljedece jutro dosla jedna zena na posao.
Ja opet u opstinu, kad oni meni kazu, ok, eto ti bosanci ” isprica mi Axel.
Nakon 5 dana donese nam radne dozvole.
Tri sedmice kasnije dobili smo prvu platnu listu i (dvosedmicnu) platu.
Nekoliko dana kasnije culi smo na radiju na srpskohrvatskom jeziku da od 18 hiljada prognanika iz BiH 20 vec ima posao i radne dozvole.
Mi smo bili medju tih 20.
Novembar, 1994. Ustao sam u 6 sati i izasao u kuhinju da napravim sendvice za posao. Pogledam kroz prozor – snijeg !
Izadjem vani, jako hladno. Vratim se, u to udje i Safet u kuhinju. “Moj Mehaga, jesi li ti gledao kroz prozor ?” Upita me, smijuci se.
“Jesam, taman fino, bas mi se nesto ne radi” rekoh, smijuci se i ja, gorko.
“Ne mozemo po snijegu brati kupus”
Zakljucismo obojica.
“Odoh ja u ofis da pitam dezurnog je li Axel zvao da poruci da ne dolazimo.” Rekoh.
Uskoro se sastanemo svi petero.
Nije Axel zvao, sjednemo razocarani u auto (u medjuvremenu sam kupio auto), pa na posao, nadajuci se da ce nam tamo Axel reci da se vratimo. A tamo, doceka nas poslovodja sa upaljenim traktorom…
…Teskom mukom sam se sageo, uhvatio glavicu kineskog kupusa lijevom rukom, gurnuo ju na jednu stranu a s druge strane poceo da rezem velikim, kvalitetnim nozem.
Ali, nece noz u korijen kupusa ni millimeter !
Probam jace, opet nece.
“Sigurno sam uzeo pogresan, stari noz !”
Pomislih.
“Meho, – 5 ! Zamrznut kupus i korijen” ! Viknu mi poslovodja, smijuci se….
Jedva smo nabrali nekoliko paleta kupusa do pauze. Jeli smo sendvice i pili vrucu kafu u kantini, kad upade Axel “mozete li drzati toplotu” ? Izgovori poznatu dansku uzrecicu, smijuci se.
“Mi smo mislili da ces nas zovnuti da kazes da ne dolazimo” rekoh mu.
“Mehooo ! U 16 sati dolazi kamion po kupus.
Ako mu ne isporucim, nece vise narucivati” !
Rece sad vec ozbiljan sef…
…Dosli smo “kuci”. U hodniku skidam cizme.
Malo dalje od mene, skida i Safet gumene cizme, pa carape, pa druge, trece…
U medjuvremenu izisao Fudo iz svoje sobe pa gleda sta radimo.
“A moj Safete, sta je to toliko” ?
Safet se napola uspravi rasiri ruke. U jednoj ruci carapa u drugoj cizma.
“Zima, moj Fudo”
“Upalis na 5 i nije zima”, rece Fudo, aludirajuci na “strujne” radijatore koje smo imali u sobama….

 

562 Posjeta 2 Posjeta danas