Posljednje sjenke noći iščezavahu pred nadolazećim danom iznad Blagaja. Miris jutra uz rijeku ispunjavaše musafirhane niže tekije. Ačik-paša je motao svoju prvu jutarnju cigaretu iščekujući kahvu. Rijeka je žuborila s kamena na kamen. Kikot djevojački odjekivao je na vodopolju. Radoznalo poput djeteta, Ačik paša[1] izviri kroz pendžer. Pogled mu zastade na skupini djevojaka koje su veselo razgovarale ispirući haljine.Njihova mladost i vedrina potpuno mu zaokupi misli iz kojih ga prenu hizmećar[2] donoseći mu kahvu.Tako iz dana u dan, jutra bi mu bivala vedrija kada bi one boravile na vodopolju. Malo po malo,srce mu priraste za jednu koja bijaše nekako drukčija od ostalih.Kršnija.U početku ih je posmatrao krišom a kasnije sve otvorenije i otvorenije. Iskusan u poslovima uhode Turčin Ačik-paša brzo je sakupio podatke o Bošnjakinji Zejnebi;čija je, koje su joj godine,je li koga zagledala…Poslovi koje je obavljao počeli su bivati nedovršeni. Bilo mu je važno proći pored nje.
Javit’ joj se, obveseliti je kakvim finim pešćešom[3]. Nadao se da ga je zavoljela pa u čaršiji kupi mahramu da mu je izveze.Zejneba ga odbi govoreći da je već izvezla mahramu svome Ahmi i da joj je draži Ahmin nokat već sve njegovo imanje, te da ne bi pošla za njega da je njegov Carigrad. Saznaše za to njezine druge pa je počeše nagovarati.
– Što nećeš? Blago tebi,bit ćeš pašinica! Ma kakva pašinica, ne bi ja dala minutu sa Ahmom, ono kad mi srce zaigra, za cijeli njegov pašaluk –odgovarala bi Zejneba.
I u kući je počeše sjetovati.
– Bit će ti fino, razmisli!
Svi pokušaji Ačik-pašini bijahu uzaludni. Što ga je više odbijala bijes u njemu bivao je veći. Više joj nije slao pešćeše već bi joj krišom prijetio.
– Ako ne budeš moja, zažalit ćeš!…
Utihnu pjesma na vodopolju.Buna nekako drukčije zašumi,a nesta i one vedrine.Vidjevši da je šala kraju Zejneba,ne mogavši više izdržati, sve potanko ispriča svojoj drûgi[4].Ali,bi kasno. Regrutovaše Ahmu i odvedoše nekud. Pristizale su nove prijetnje,ali džaba.Zejneba osta pri svome; neće Turčina i gotovo.Jednom, onako usput,obrati joj se prijetećim tonom da će srušiti i džamiju ako ne bude njegova. Proču se brzo među Blagajcima da vlasti hoće srušiti džamiju u Galčićima. Pričalo se krišom, jer ko će udariti na vlast?
– Ko zna,je li to baš tako? More bit da je i Zejneba tu nešto kriva! Nije žensku vjerovat!.
Ne prođe dugo kad pod zaštitom vlasti nekoliko vlaha iz Nevesinjskog kadiluka skidaše pokrov sa hadži Muratove džamije u Galčićima i odnesoše materijal. Grupa Blagajaca potraži Ačik-pašu, ali je lukavi Turčin izbivao van Blagaja.Ko biva,poslom dok se stanje ne smiri. Prođe jedan mjesec dana a Turčin se kriomice vrati u svoje prebivalište,
Musafirhane niže tekije. Uskoro bi primijećeno njegovo prisustvo.
Nezadovoljstvo koje je kuljalo u ljudima ispliva u petak, iza džume.Velika skupina ljudi uputi se prema pašinom prebivalištu putem preko musale[5], dok manja skupina krenu putem uz kaldrmu prema istom odredištu.Vidjevši da nema kud Turčin pomodri od straha,znoj ga hladan probi i u smrtnom hropcu skonča. Prispjeli Blagajci vidjevši njegov kraj ne dozvoliše da se nevjerniku obavi bilo kakav obred, već ga kao strvinu odnesoše u Prećepine kao hranu orlovima. Nedugo nakon toga ponovo se na vodopolju začu veseli kikot djevojaka a Buna veselo zažubori.
Izvor: Šućrija Ćusto: Blagajske priče, Mostar, 2008.
[1] Turčin,špijun Omer-paše Latasa (Mihajla Latasa)
[2] sluga
[3] dar,poklon
[4] jaranici,prijateljici
[5] trg,okupljalište