Baš smo ti mi, starinski insani Allahselamet, ne meremo nikad bit rahat, pa eto ti. Ne umijemo, šta li? Po vazdan moramo nešto dumat, jal unaprijed, jal unazad. Svuđi ti nas ima osim tamo đi treba, biva, sad i ovde.
I dok normalan svijet konta đi će se rashladit, pored kake rijeke il u planinini, a neko će, Bome, i na more, Fata i ja dumamo u koju ćemo kacu pokiselit kupus i hoće li nam i kad ćumur doć. Djeca nas ruže, vele, šta će vam ćumur, boni ne bili, pored plina, a mi jopet uplatimo preko pemzionera. Jah, šta ćeš! Ko je ostajo bez hrane, vode, struje i plina zna šta je dever, baš ko onaj što je zatvaran zna šta je sloboda. Sve ti je to u nas bilo, biva nije bilo ni hrane ni vode ni struje ni plina, a Bome ni slobode.
I svega nam je opet došlo samo nam je pameti i ljudskosti nestalo. Mi smo ti živi dokaz da se more živjeti bez svega osim bez duše i da se more ostat bez nje, a da ti se Azrail i ne primakne, jer ti u nas duše stoje nako, “na izvoli” pa ih svaki šejtan i šejtanluk more lahko uzet kad god mu se ćefne.
Dumam ja tako o svemu i svačemu, samo da ne bi dumo o onome što moram kad odnekle izbi onaj moj hrsuz i ko da je znao veli:
Još malo Uzeire pa će bit: Hadžibeg u ćumuru, Hadžibeg u drvima, Hadžibeg u kupusu i kiselim paprikama. Veli mi, ugursuz, da bili ugursuz, ko da mi misli čita i ode, izvuče se ko mastan kaiš, a mene ostavi da i dalje dumam u sred ljeta i po ovoj vrelini, hoću li pokiselit kupus u onu velku kacu il u malu? Meni i Fati dosta i u tegli, ali more ko počet dolazit i tražit rasola, a ja nejmam pa eto ti sramote. Kad li će mi doć ćumur i drva i ko će mi ih unijet. Fata i ja nemeremo a haj se ti na ovom vaktu nekom moli. Nemereš nikog nać ni da mu platiš. Nije to ko prije čim bi nekom dojdi ogrijev iziđe cijela mahala i što bi reko kekes drva i ćumur u ćefeneku, sokak i avlija pometeni a kahva i himber se pije sa komšilukom. Nejma više toga. Jah!
Namah mi postade vruće, valjda od ogreva, a hava mi se ko ušču i poče mi plaho tuknut na kiseli kupus. Haj ti, reko sebi, Uzeire, u đulistan neće li ti opet zamirisat u hladu od hadžibega i jasmina, kad more kiseli kupus mi tuknut u sred ljeta, more bit mi sa ibrikom u ruci izbije i Emina.
Taman fino završio priču kad će ti kona Semira hanuma preko bašće:
“E vala neće Emina izbiti jer bi joj Fata izbila zube!”
Hadzibeg
.
