Drugog dana nakon što su naši fudbalski reprezentativci ozvaničili put u Brazil probudi me zvonjava mobitela. Pogledam jednim okom na sat, vidim 7:17. Ko je ovako rano? Na displeju je pisalo –dedo Omer-kuća.
Pomislih da dobri Omer nije umro, javih se.
„Ti na svog Omera zaboravio, baš tebe briga. Ne znaš jesam li živ, jesam li bolestan, treba li mi šta? Znam ja da se danas svako o svom jadu zabavio al nisi mi ni Bajram čestito. A ja đe god da sam falim te da odavno nisam vidio tako fino čeljade. Kenjac jedan, da si se danas dovuko na baklavu i Bajram mi čestito“.
Nisam mu stigao odgovoriti. Veza se prekinula. Razbudi mi snažan glas bivšeg oficira. Uz prvu kafu i petu cigaretu razmišljam o dedinom monologu. U pravu je, odavno ga nisam nazvao, više od dva mjeseca a navikao je na moje pozive. Znam da mu ništa ne treba, znam da je Bogu hvala i danas zdravlja „ko beton“ al džaba ti sve. Ima dva sina, oba solidno situirana, kćerku koja radi kao prevodilac, on ima odličnu penziju. Nije Omeru do para, nije mu do pola kile kafe, kese jabuka, nije… njemu je do razgovora a zna da sam dobar slušalac. Nekada davno bio mi je dobar učitelj života, primao sam njegove savjete i kritike. Pohvale su bile rijetke al u „svilu umotane“, i iskrene.
Otišao je u penziju kao major KOS-a pred sami rat. Od kadetskih do penzionerskih dana, kako sam kaže, u zadnjoj klupi službe grijao je stolicu i čitavo to vrijeme učio jednu te istu lekciju-vladanje.
Imao je špijunažu u malom prstu, obučavao mlade agente od Turske do Malezije, od Katara do Egipta, od ambasade do ambasade. Pred rat je pao u izolaciju.- („Toliko pohvala, toliko odlikovanja i ne valjaš. Jesam li ja kriv što mi moj Himzo dade ime Omer. Majka rahmetli je milion suza prolila što joj Bajram ne čestitam, što sam bio komunista. Sve sam joj zabranio ali ona ipak tespih iz ruke nije ispuštala“.)
Pred Omerovom kućom djeca igraju lopte. Jedan mali debeljuškasti „Dundo Maroje“ na uho se dere Omerovom unuku Saniju-„Ja sa Džeko za tebe“. Zastadoh na sekundu, Sanijev glas me iznenadi-„A ja sam za tebe muftija Zukorlić“.
Uz kafu i baklavu pričam sa Omerom o svemu i svačemu.
„A, sjećaš li se moj Admire……?
„A, sjećam se moj Omere…..“
Hodnicima sjećanja smo mirno hodali a meni Sanijeva rečenica ne izlazi iz glave.
Prvi ga Omer spomenu:“Vidiš li malog, nek mi je živ i zdrav. Moja krv, moja. Bunio sam se kad mu snaha dade ime Sani, nit insansko nit hajvansko al se naviknuh nekako.. . Čitao sam one tvoje kolumne, vidim da si na muftijinoj strani. Ja sam se pod stare dane vjeri okrenuo. U šezdesetoj godini sam naučio abdest uzeti al nikad nije kasno. Bog nikad ne zatvara vrata teobe. To je i Zukorlić rekao. De mi malo pričaj o tome koliko znaš naravno. Potrebno je jedinstvo koje muftija propagira, pametan je. A ti si uvijek bio realan, ni rat te nije promijenio što se toga tiče. Pričaj mi.
muftija-zukorlic„Ja sam Omere na strani istine a istina je samo jedna, sve drugo su verzije. Mnogo je ovaj grad propatio, ovi ljudi su pobijeni, progonjeni, gladni i žedni bili. Nisam ti ni ja za torove al nam ih sagradiše. Ne bavim se ja politikom ali se ona bavi sa nama. Kad smo kod Bošnjaka, lako je to biti u Sarajevu ali nije bilo lako u Pazaru devedesetih. Ne znam šta je istina, da li sit gladnom ne vjeruje ili gladan sitom ne vjeruje ali znam da tuđa ruka svraba ne češe. Ljudi bi zbog fotelje majku prodali al se pojavi muftija. Sa dvadesetitri godine zasjenio je sve. Nije ni čudo što ga neko ne voli. Ti dobro znaš kako obavještajne službe rade i kako vrbuju narod. Pričao si mi da su u tvoje vrijeme vrbovali i profesore i novinare i pjevače i popove i hodže i studente i penzionere i svakog gdje je bilo pogodno tlo. Muftiju nisu mogli. Borio se i bori se i danas istinom. A ne traži puno. Traži da se ljudi jedne vjere koji se klanjaju jednom Bogu ujedine. Kao i drugi narodi. Nisu isti standardi za sve.“
„To si u pravu. Sjećam se kad je patrijarh srpski došao u Banja Luku sa Tadićem. Svjesno su zaobišli Sarajevo. Nema veze, neka su došli. Bosna je svakom vrata otvarala i zato nam i dohakaše. Al me zaboli kad reče on na skupu „Čestitam vam najmlađu srpsku republiku“. I niko iz Sarajeva nije reagovo. A ode reis Cerić kod muftije u Pazar i odma panika. Šta će on tamo, što se petljaju u politiku, čak se i one vehabije nešto pobudniše. Mi nemamo obavezu prema samopoštovanju, istorija nasilja se zaboravlja i brzo i lako, volimo nametnuto. Tu mi se muftija svidio, ne da svoje, bori se za svoje. De mi reci ko je Aida Ćorović?“
„Novinarka. Vodi nekakvu nevladinu organizaciju“.
„laje na muftiju opasno al mu ne može ništa. Imam osjecaj moj sine da za sve krivi muftiju, kad im pada tiraž novina metni muftiju na naslovnu i eto para. Nema veze šta se piše“.
„Moj Omere davno sam pisao o tome. Ako se naoblači u Mariboru-kriv je muftija, ako je frka u Ruandi-mora da je muftija kriv, -ne radi pogon u fabrici čokolade u Švici ili štrajk pilota u Francuskoj- najlakše je okriviti muftiju“.
„Ne znam sine moj, nije dobro što smo razdvojeni. Svako se bori za ličnu korist to znam ali muftijina ideja je originalna. Svi se danas spajaju mi se razdvajamo.
„Vidi Omere. Znaš i sam da je kriza u svijetu, kod nas pogotovo. Gladni nemaju šta jesti, bogati nemaju kad jesti i svi su na istom. Barem na prvi pogled. Politika je stara kurva a ni šejtan nije levat. Ljudi se vesele tuđem zlu. Nikad ovakav moral nije bio. Pokušavam biti realan. Zukorliću niko pamet ne može osporiti, niko mu po autoritetu ne može ni cipele očistiti. Mnogima je pomogao, nekome nije mogao. Svaku marku koju prikupi javno pokaže. Nama ne smeta kad se u Londonu okupe glumci, političari, sportisti…. i kad na donatorskoj večeri skupe 5000 funti a smeta muftija kad u jednoj sali bez večere pred kamerama sakupi preko 60.000 eura. A nije držao pištolj u ruci, nikoga nije tjerao, ljudi sami davali. Niko da spomene kada je u Srbiji od poplava ili zemljotresa staradao jedan grad. Muftija prvi pritekao u pomoć i dao pare. Pa javne kuhinje otvorio, pa univerzitet,pa ovo,pa ono… Bošnjaku smeta što gradi džamije a ne gradi fabrike da zaposli nezaposlene. Smeta mu što želi da su svi pod jednom kapom i zastavom, smeta Bošnjaku što reaguje javno kad se po Kosovu i u srcu Beograda pale džamije. Smeta Bošnjaku što je reagovao na zlo u Srebrenici i Sarajevu. Smeta onom Bošnjaku kojeg je tvoja služba prepala i vrbala ili onog koji hajruje od nje. A ima i takvih. Možda i ne znam dovoljno moj Omere ali reagujem na ono što vidim a dobro vidim. Ostalo je u nama da volimo nametnuto. Muftija priča kako priča a odlično priča. Pametnom je i išaret dovoljan, nekome moraš pet godina obajšnjavati. Neko do smrti ne skonta.“.
Razgovor prekinu mali Sani. Traži da mu dedo pidžamu obuče.
Omer dok oblači unuka reče“Ne znam, i ja sam ga kritikovo dok nisam ušo u srž stvari. Muftija je u pravu, nama treba takav lider. I ova stvar oko Svjetskog Bošnjačkog Kongresa je odlična ideja. Ja sam star, nije moje još dugo ali ovi što dolaze šta će i kako će. Nek im je Bog na pomoći. Bježe od jedinstava. Ne čuvaju svoje. Vidi ove naše mlade cure šta rade, gadi mi se život nekad kada čujem i kad vidim.
Noć je lagano vezala svoj čvor. Mali Sani je gledao u dedu i odjednom sam od sebe reče“ Kad odrastem ja ću biti muftija Zukorlić“.
Nasmijasmo se, i Omer i ja.
Krenuo sam kući. Sarajevska topla noć lijeno se protezala. Svako ima svoju samoću. Meni je moja tada izgledala zlatna. Razmišljao sam o svemu i bi mi drago što Omer unuka uči onome što njega nije njegov Himzo. Drugo vrijeme druga su i pravila. Ne čini nikome zlo, ne pomisli nikome zlo i ljepši je život. Muftijin trag je jasan. Malom Saniju još dosta toga nije jasno ali vjeruje svom dedi. Sa samo sedam godina shvatio je da jedan prst nije čvrst koliko je šaka jaka.
/Znamo.ba/