Dokonica bez kraja.Čaršija tupo zuri u prazno,lovi muhe po „havi“,dućan se s dućanom bezvoljno dovikuje,bolesno sunce leglo po prašini i miruje.
Ibrahimaga,raspojasan,izuo se i noge podvio pa stenje za tezgom.
Avdibeg sjeo u kahvi,znoji se i misli“kako se čoek,im'o-nejm'o para,osaniše pa ne zna šta će na ‘voj božjoj žegi“
Mujaga bi spav'o,“ama mu teška glava,a sparina je,pa se ne mere“.
Iščekivanje.
A u kancelariji sreskog načelništva skinuti kaputi.Mesnate,oznojene ruke i od duhana požutjeli prsti leže nemoćno na aktima.Svod kao da je pritisnuo tjemena.Ekspedit otpuhuje.Vruće.Lijeno.
Iščekivanje bez cilja.
U mesari zuje ose.Latif se ne miče,nekako mu svejedno sve na svijetu,gleda u Subhijinu krojačnicu i nečemu se dalekom,neodređenom,ali ugodnom otuda nada.I sjedi.Iščekuje.
A Subhija,“makar i grihota bilo“,skinuo fes pa svaki čas briše znoj što mu se između rijetkih dlaka cijedi niz lubanju.Zaustavio šivaću mašinu i pospano gleda u šegrta koji se prži nad razgrijanom peglom.E,baš se ništa ne mere radit’ od ove omore!Uh!“
„Muro“ u svojoj „ćerhani“ prislonio novine uz nos pa napreže kratkovidne oči.Han mu pun.Pungo po stoti put prelomljenom iglom zašiva hlače što mi ih je gos'n pisar,prije godinu i po,velikodušno poklonio.Luka „baskija“ zaviruje u košulju i „trijebi se“.Ibrahim „ćosan“ se kune da je „one onamo hefte,kad ‘no je iš'o sa slastičarem Muhsinom na Ban-brdo,zaradio za dva i po dana banku,a baška što je tamo jeo sira i kajmaka“.Postepeno,u glavama počinju da kuckaju misli:“Đe bi se,ovo,ručalo?Kako bi se štogoderce oparmačilo?“
Pukla čaršija,duga i uska,vuče se kroz ljetno prijepodne,njiše i uljuljkuje ljude i golica brigama:
-Šta bi insan sad radio,de?
-Da okrenemo ražanj pa da „akšamluk“ kurišemo?
-Uh,pos'o je to,brate!Ko će se toliko umarati!
-Pročita l’ ti đeride,Mujaga,šta ima po dunjaluku?
-Jok,vala.A što'š ćitat’?Umro ko ćit'o-umro ko ne ćit'o!K'o da nemam drugog posla!
E,baš mi iz usta ote!Šta me briga za svijetom?Nek sam ja živ i zdrav,a drugi…e,baš je žega!Nego,šta bi ti sada radio,de?Imaš li šta pametnije?
Prašina.Neko daleko ljetno zujanje,melanholičan zvuk dosade koji se i ne čuje i ne osjeća.Žuti prsti pomakli su se sa stola.
-Je li šef otišao’
-Odmak'o je stari podaleko.Ne boj se!
-Vala,da i mi malko odahnemo!Ubi me ova tinta.
-E,omrzoše mi slova zbog ovolikog pisanja-eto ti!
Ko bi na ovoj vrućini povazdan pis'o,ako boga znaš?
-Uh,a kad će ručak?
-I šta ćeš radit’ do ručka?
-Baš,šta bi čovjek sad,na ovoj sparini?
-Izmisli štogod,de!
U Subhijinom mozgu sivo.U mesari težak mir.
Nad nepokretnom kasabom vise olovna pitanja:“Kako da se pobjegne od vremena?Šta da se radi?
…Pungo krpi hlače.Luka pucketa i predlaže:
-Da se iscijepa kod Ibrahimage koji tovar drva.Ako ništa,ručaće se.A u mene trbu’ pjeva k'o gošćica.
-Jest,ako budne.
Onda je negdje kroz čaršiju odjeknulo:
-Latife,daj meso,a ja ću zerzevat,pa da napravimo pršulju!
-Bogami baš,dobro si se sjetio!
Ču se to po dućanima i „ćerhanama“.
-Mujaga,mogli bismo i mi pršulju napraviti?
-Hajde,de!Brže će nam proć’ ovo do podne.
Kancelarije se pokrenuše.
-Da se porežemo,svak po dva dinara,pa da pojedemo jednu pršulju!
-More se.Svakako starog nema.
-A daleko je ručak.
Zatim ruke,debele,tanke,oznojene,žilave,dugačke,oble ruke uzimaju noževe i polako,nasitno sijeku meso,slažu paradajz,paprike,luk i to meso,dugo,neizmjerno dugo slažu sve to u plitke zemljane posude i nose.I dok u pekarama cvrče pršulje,dok miris golica čaršiju dajući smisao životu,u glavama niču vesele predstave i nižu se sjećanja na prijatne,masne zalogaje.
-Eh,što ti je insan!Prije po sahata k'o ubijen u glavu,a sad znam što živim-mudruje Avdibeg.
Olovna pitanja skinuta su s neba.
…Kad su se iz „Murinog“ hana razišli,svijet je jeo vruće pršulje.I Pungo,opazivši u prolazu puna usta Subhijina kako halapljivo mljeskuju iznad krcate posude,iskreno,iz dna utrobe zaželje:
-Eh,da mi je barem samo jednom umočit’!
Izvor:Zija Dizdarević:PRIPOVIJETKE;“Veselin Masleša“-Sarajevo,1983.
Priredio:Kemal Mahić