Pet sati. Budim se i odmah ustajem. Izađem onako bunovan na tavan, otvorim čepenjak i siđem na avliju. Zapalim i gledam sve je na svom mjestu. Avlija taze okrečena, posađeni su šeboji, tu je smokva, šipak i platan. Pjeva slavuj. Pušim i gledam grad kako se budi. Nabrzake obučem šorc, majicu, japanke i polako se išunjam kroz avlijska vrata. Hum se već umiva suncem dok ja krmeljavih očiju lutam ulicama. Pogledam nebo modro plavo. U sunce se ne usuđujem ni pogledati. Mostarsko nebo i Sunce ne pokušavaj opisati probali su mnogi. Moraš se tu roditi da bi ga volio. Može se samo vidjeti Srcem. Žurim da zagrlim Stari most i poljubim Neretvu. Nekako sam se uvijek bojao da ih neću zateći gdje sam ih juče ostavio. Tu su hvala Bogu pomislih i zapalih cigaru. Dobro je da se misli ne čuju barem je čovjek negdje slobodan. Laganice zu cigaru dovučem se do Evrope. Još se jednom okrenem. Tu su i Stari i Neretva. Hvala Bogu. Ko mi može ovo uzeti? Niko. Moje a svačije.
Nastavim dalje, vakat je za kafu a gdje drugo već u Fejićevoj. Samo sjedneš i dođu kafa i čaša vode. Ne moram ništa reći konobaru. Ko pije u ovaj vakat nešto drugo. Već je tu nekoliko “pacijenata”. Uvijek isti. Prolaze ljudi a ja ćeifim i slušam komentare. Ko ovo ne voli nije Mostarac. “Vidi ove, majke ti, kome se ona namontirala sabahilde. Im’o bi i ja `vake noge da sam s vrha Brankovca. Valja brato svaki dan deset puta u štikli gore dole”. Uživam i pušim. Ko mi može ovo uzeti? Popijem laganice kafu i kući ali s druge strane. Valja završiti redovni obilazak grada.
Evo me opet pred avlijskim vratima. Otvorim, mirišu peksimeti. Babo sjedi pred njim fildžani i čeka. Majka ronca: ”Deset puta sam prosula vodu za kafu ali ovaj neće da pije bez tebe. Boga pitaj kud se ti sabahilde vucaraš”. Babo se osmjehne, zna on. Pušimo i šutimo. Donese majka kafu, miriše avlija. Ko mi može ovo uzeti?
Primaknem fildžan usnama, srknem. Opržim se i prenem. Pogledam na sat. Dva sata i sedam minuta, Minhen, Njemačka.
SVE SU MI UZELI.
Edin Grbic, Tacno.net