Miloša Danilovog Vlašković (do1990. godine načelnik analitike i informatike u SUP-a Kosovo i Metohija, poreklom Crnogorca iz Ibarskog Kolašina) ubili su dvojica rezervista VJ, 16. juna 1999. godine, oko 16:30 časova, u Donjoj (”Bošnjačkoj”) Mahali sela Mazgit, opština Obilić, Kosovo. Milošev sin VMV i supruga MJV , kao i šestoro komšija koji su videli Miloševe ubice (čiji identitet ne otkrivam iz razloga njihove bezbednosti), međusobno saglasno ističu –”ubili su Miloša jer je štitio komšije Albance i Muslimane, a i da ne otkrije imena kosovskih Srba iz okolnih sela i Obilića koji su ubijali Albance i Muslimane, prognali ih iz sela i kuća, pljačkali i spaljivali im kuće i imovinu”
Citiram delove, opširnih, veoma opširnih i detaljnih izjava o motivima i okolnostima Miloševog ubistva:
“Moga muža Miloša Vlaškovića ubili su Srbi, a ne Albanci. Ja sam 2001. godine dala izjavu dvojici inspektora Državne bezbednosti MUP-a Srbije. Razgovoru je prisustvovao i moj sin Vladimir. Jedan od tih inspektora zove se NS[1]. Iako je od razgovora sa inspektorima prošlo puno vremena, oni nam se više nikada nisu javili u vezi ubistva moga muža Miloša.
Ja i moj sin Vladimir, a i mnogi drugi, pa i nadležni iz policije i sadašnje Vojske Srbije, znamo da su Miloša Vlaškovića ubili dvojica Srba u vojnim maskirnim uniformama ondašnje Vojske Jugoslavije. Molim vas da nam pomognete da se ubice moga Miloša pronađu i pravedno kazne[2]….”
”Tata je bio tolerantan čovek i korektan prema svima. Nikada ni sa kim nije bio u zavadi. Cenili su ga i uvažavali i Srbi i Albanci. Nakon penzionisanja, pošto je imao više slobodnog vremena, još više se družio sa Albancima i Muslimanima iz Mazgita i drugih okolnih sela i među njima imao dosta prijatelja. On, kao ni ja i mama, nismo ni pomišljali da napuštamo Kosovo. Tata, odnosno nas troje, nismo niti imali u vlasništvu, niti smo nameravali da kupimo placeve, zemlju, kuću ili stan u Srbiji. Nama je bilo lepo na Kosovu. Pošteno smo živeli i bili korektni prema svima. Nikome se nismo zamerili i nismo imali razloga niti smo hteli da idemo sa Kosova. Moj otac Miloš nije odobravao, odnosno veoma je osuđivao progon Albanaca sa Kosova. Sa iskustvom koje je imao, sećam se, i nama i drugima, često je govorio da će se prognani Albanci vratiti, jer da su oni vezani za zemlju i imovinu (…) Naša se kuća nalazila uz seosku džamiju, u delu koji se zvao Donji ili Bošnjački Mazgit, jer su u njemu ranije pretežno živeli Muslimani. U Donjem Mazgitu se nalazila samo jedna, šestočlana srpska porodica, sa prezimenom P (NP, njegova supruga VP, sin RP, dve neudate kćeri-ZP i BP i neoženjeni brat MP)[3]. (…) U delu sela Mazgit, poznatom kao Mahala Gornji Mazgit, živeli su isključivo Albanci. U proleće 1999. godine, ne sećam se najbolje datuma (dana), srpske snage su prognale Albance iz sela Mazgit i drugih okolnih sela kod Obilića… lokalni Srbi iz okolnih sela masovno upadaju u napuštene albanske kuće i pomoćne objekte (štale i garaže) i kradu i pljačkaju pokućstvo, vozila, priključne i druge mašine za poljoprivredu i sve što im se dopadne. Lično znam da su i srpske vlasti iz Opštine Obilić, na čelu sa Zoranom Miloševićem, kao predsednikom, odlučili da se Srbima iz okolnih sela tog dela Kosova, izdaju overena dokumenta, nešto poput neke potvrde ili dozvile za upravljanje i korišćenje tih ukradenih ili otetih albanskih vozila – kamiona i traktora. (…)
16. juna 1999. godine, oko 16:00 časova, u dvorište naše porodične kuće došao je naš komšija N(R)Š[4], Albanac iz Donjeg Mazgita, sada star oko 50 godina, čija je kuća udaljena od naše oko 200 metara. Rekao je mom ocu Milošu u smislu – komšija, neki srpski vojnici su upali u moju kuću i hoće da nas ubiju, molim da mi pomognete i da spasite mene i moga brata. Tata je odgovorio da hoće i odmah je pošao sa N prema N kući. Oko 10 minuta nakon N-ovog i Miloševog ulaska u N-ovu kuću, moja mama je začula rafalnu pucnjavu iz N-ove kuće. Odmah je potrčala niz sokak prema N-ovoj kući. Dok je trčala, iz svojih kuća i dvorišta istrčali su i priključili joj se i komšije – J.A., J-ov sin – E. A., R. i N. A. (J-ova braća po ocu) i braća M. i F. B., svi šestoro Muslimani[5] i najbliže komšije iz Donjeg Mazgita, gde i sada žive, osim E.A., koji sada živi u Ulcinju, u Crnoj Gori. Kada su moja mama i napred imenovane komšije Muslimani dotrčali na oko 50 metara od N-ove kuće, videli su kako su iz te kuće, kroz vrata, istrčala dva srpska vojnika u vojničkim maskirnim uniformama i pucajući na moju mamu i komšije, pobegli pozadi N-ove kuće. Kada su mama i ostali ušli u N-ovu kuću, u jednoj od soba, ugledali su beživotno telo moga oca Miloša, u polusedećem položaju na nekakvom kauču ili ležaju.Bio je pogođen sa više metaka u predelu srca. (…)
Neko je obavestio KFOR i posle oko sat ili možda i dva sata, kada je već bio pao mrak, došli su pripadnici KFOR-a. Izvršili su uviđaj i Miloševo telo odvezli u Institut za sudsku medicinu u Prištini. Narednog dana, 17. juna 1999. godine, Miloševo telo je preuzeo naš zet Milosav Lakićević i dovezao u Mazgit. Sahranili smo ga oko 15:00 časova, na pravoslavnom groblju u Obiliću, u iskopanom grobnom mestu (grobu) pored grobova njegovih roditelja Danila i Krstine. Njegovi posmrtni ostaci su i sada u istom grobu. (…)
Milosav Lakićević, moj teča, 17. juna 1999. godine, otišao je kod Zorana Miloševića, predsednika Opštine Obilić, da bi zamolio da nam iz opštine pomognu oko tatine sahrane.Teča nam je kasnije više puta pričao kako mu je Milošević, odmah rekao – da on zna da su ubili Miloša Vlaškovića, da mu ga nije žao, jer je pomagao i branio Šiptare i da je i zaslužio da ga Srbi ubiju.[6]
(…) N(R)Š i njegov brat, ispričali su mojoj mami i ostalim komšijama – da su srpski vojnici upali u porodičnu kuću N. i njegovog brata i da su hteli da ih ubiju. Kada su N(R)Š i njegov brat molili te srpske vojnike da ih ne ubiju i objašnjavali im da ništa loše nisu uradili bilo kom Srbinu i da to može da potvrdi njihov komšija Miloš Vlašković, oni su N-ovog brata zadržali u kući, a N, uz pretnju oružjem, poterali da dovede Miloša. Kada se N. vratio sa mojim ocem Milošem, prema kazivanju N. i njegovog brata, srpski vojnici su rekli Milošu u smislu – da su baš njega čekali. Vojnici su uperili oružje u moga oca Miloša, naredili mu da uđe u jednu od soba u N-ovoj kući. N. i njegov brat su slušali kako se ti vojnici raspravljaju sa mojim ocem, kako mu prete i viču na njega, a posle kraćeg vremena čula se rafalna pucnjava i dvojica srpskih vojnika su istračali iz sobe, a potom i iz kuće, pucajući na moju mamu i napred imenovane komšije Muslimane koji su pristizali N-ovoj kući. (…)
Naš komšija RP[7] , 19. juna 1999. godine, ispričao mi je da su ga ta dvojica srpskih vojnika, ubice moga oca, dok su se udaljavali iz Mazgita prema Obiliću, presreli na lokalnom putu, uperili oružje u njega (R) i prisilili da ih svojim putničkim autom preveze do Obilića. R. se navodno uplašio da će ga zaista ubiti, kako su mu i pretili, te ih je odvezao do kuće M.U., zvanog M.[8], na ulaz u Obilić, gledano iz pravca sela Mazgit. R.P. je tvrdio da on ne poznaje tu dvojicu ubica moga oca, ali ja sam apsolutno ubeđen da ih on poznaje, ali da se plaši da otkrije njihov identitet. (…)
Osim ovoga, R.P. nam je ispričao da je, nakon njegovog (R) odlaska od U-ovog dvorišta, kod M.U., zvanog M. naišao Đ.P.[9], Srbin iz Obilića, tada star oko 19 godina, inače brat od strica R.P. i da je Đ.P., svojim autom odvezao tu dvojicu ubica moga tate u pravcu sela Plemetina, a da su ga ta dvojica navodno prisilili da zastane preko puta Termoelektrane Kosovo,B i da su se udaljili u nepoznatom pravcu, a da ih Đ.P. navodno ne poznaje, niti zna kuda su nakon toga otišli. (…)
Sadašnju adresu Đ.P. lako je saznati preko R.P. i njegove porodice, a njihovu adresu i telefone već sam vam kazao. Ja poznajem i oca Đ.P. zvanog R.[10], a znam da je on rođeni brat N.P. (našeg nekadašnjeg komšije iz Donjeg Mazgita). (…)
Kada je M.U., zvani M, sredinom 2000. godine, bio u gostima kod mene i moje majke, u našem tadašnjem stanu, pitali smo ga – da li je R.P. tu dvojicu koji su ubili moga oca, zaista dovezao u dvorište njegove porodične kuće na ulazu u Obilić (iz pravca sela Mazgita). Bili smo zgranuti kada je on to potvrdio i ispričao nam – da su ta dvojica oprala ruke na česmi i uz pretnju oružjem pokušali da M. prisile da ih odveze nekuda izvan Obilića. M.U. nam je tada potvrdio i kazivanje R.P. o dolasku Đ.P., do dvorišta M.U., kao i da je Đ.P. zaista odvezao tu dvojicu u pravcu Plemetine. Meni i mami, M.U. je tada tvrdio da on tu dvojicu srpskih vojnika ne poznaje, ali smo mi i tada i sada ubeđeni da ih je on poznavao, ali da se plaši da otkrije njihov identitet. (…)
Ja sam imao dovoljno vremena da o svemu razmislim. I mene i moju mamu, posebno iritira to što nadležni iz MUP-a Srbije nisu preduzeli ništa radi rasvetljavanja ubistva moga oca. Da su bilo šta ozbiljno preduzeli ili da to nameravaju da učine oni bi nas i svedoke očevidce pozvali kod nadležnog istražnog sudije, a ne bi se svelo na maminu izjavu iz 2001. godine, datu inspektorima DB. (…)
Ni ona ni ja ne smemo i nećemo više da ćutimo, jer se ubice slobodnon šetaju i možda podsmevaju našem bolu i patnjama. (…)
Ja hoću da Vam ponovo predočim da sam bio prisutan kada je moja mama, 2001. godine, o ovim događajima dala izjavu dvojici inspektoru DB Srbije. Međutim, o sadržini toga razgovora, iako ga se dobro sećam, ja ne smem da Vam govorim, jer se plašim za svoju i bezbednost moje porodice.“