MUHAMED KONDŽIĆ: KIJAMETSKI DAN

kijam

Pred sami sabah,dok se u tankim,paperjastim koncima dijelila nić sa danom,u one slatke minute u kojima se najslađe spava i najmučnije ustaje,kasabu potrese snažna tutnjava;na mnogim kućama popucaše džamovi,popadoše crijepovi i koruge s kućnih krovova,a one bliže i nesretnije kuće,što su bile u blizini carske tophane,gotovo gruhnuše do temelja pred onim strašnim grohotom šejtanskog posla-pred lagumom.Ko lagum podmetnuo pod carsku livnicu topova,čije ruke zakofrčiše tako strašan i nazadan posao,niko ne saznade.
Kao pred kijametski dan,sva kasaba ustade u jednom sekundu na noge;strka i lelek,zapomaganje i izbezumljeni povici od svake su,izukrštano,prečacima i daljom,sustizali ranoranioce,karavandžije i menzildžije što su se taman opremali da pođu na svoje mučne,sabahzorske poslove.
Otuda od tophane dizao se crn dim ispred kojeg je maločas,tek što je gruhnula eksplozija,u huku,kao tuča,krenulo sitnije i krupnije kamenje i prašina;žućkast oblak raspšene sedre,kamena i kreča,putovao je lagano od Gladžinskog luka,vukao se umorno i prijeteći prema središtu čaršije i što je dublje ulazio među mahale,dućane i čardake,sve se više tanjio,ali iza njega ostade i po prozorima,i po verandama i kućnim pragovima-svukud iza njega ostade pepeljasta garež.
Ljudi su skakali iz dušeka u gaćama,dohvaćali ono što imje bilo najbliže pri ruci-neko djecu,neko kese sa cekinima i madžarijama,a neko-ko se u te sabahske minute zatekao sa šišom pored sebe,izletje s bocom rakije!I ti rakijaši i sarhoši najmirnije dočekaše kijametski dan-niti se uzbuđivahu,niti ih je isuviše zanimala jeka od laguma,ni onaj dim,ni prašnjavi oblak.Seirili su poizdaljeg kako se pravi gungula i strka i nisu ni srcem,ni razumom učestvovali u ovoj zajedničkoj patnji svih kasablija.Činilo se i da ih je u rakiji i sama smrt zatekla,oni bi je,na moju vjeru i dušu,primili mirno,dočekali je sjedeći,kao nešto što je valjda i moralo doći.Tog jutra džamije ostaše puste.Dućani se ne otvoriše.Kapetanska zastava pred muhafizatom se ne diže,ne razvi.Menzildžije ne pojahaše konje i ne obodoše prema Sarajevu.Ni kapetan tog jutra ne ode u lov.
Umjesto uhodanog reda-koji se provlačio još od onog dana kad su turski ati prvu kopitu udarili na vrelu Bune i pritisli čitavu Bosnu-da se otvore dućani,klanja sabah,popiju kafe i ispuše cigare uz pregršt eglena i razbibrige,izotvaraju magaze,pojašu konji-sada je najednom,nakon tog đavolskog grohota i nevolje,sve potonulo u strahu i bezbrojnim pitanjima:Šta se to dogodilo?Čija to vojska udari?Čiji topovi tako strašno urliknuše u najljepšim trenucima sna?
Ali ne prođe dugo.tek što se raziđe prašina i onaj oblak crnog dima,stigoše glasovi i do najudakjenijih sokačića po gradu da je gotovo cijela tophana porušena na najčemerniji način-barurom!I kako je te noći u livnici radilo tridesetak livaca i majstora,jer je nova kapetanska vlast naredila,i dobro plaćala za to,da se što brže izliju mnoga topovska grla i đulad,nijedan od njih,izgleda,nije živ dočekao jutro!
Uz to su krenule i priče,kao živa bića.Brzo,sklapane iz kratkih laži,išle su od usta do usta,od ćoška do ćoška.Pričalo se svašta.Jedni izmišljahu da je to đavolski posao,drugi opet da su livnicu podlagumali carski ljudi,treći opet kako su na svoje oči vidjeli da je na sahat pred rušenje iza tophane bilo neobičnih ljudi.naravno da su te priče najviše zanimale muftiju i kapetansku upravu.Vojnici su pretraživali hanove,zavirivali po lugovima,zvijerali na svakog nepoznatog čovjeka koji se u  kasabi tog neobičnog dana zatekao,ispitivali djecu po sokacima jesi li koga vidjeli,što čuli…A dolje,pored carske livnice topova,što je sad bila u rukama kapetanske vlasti,skupljala se u talasima svjetina pored one goleme nagorjetine koju je lagum izvalio iz dubine temelja.
…Odmah,tek što su mrtvaci pokopani i prve nevolje malo utihnule,kasaba započe svoj ponovni život onim istim redom kao i nekoliko dana ranije;trgovalo se,putovalo,sjedilo i seirilo.Po kafanama se uz svakodnevne priče i razgovore o cijenama žita,maslu,ovčijim kožama,svili i kadifi,pridometala kao neka neizbježna prišipetlja i priča o tophani,o zagonetnim zločincima što su je srušili na tako svirep i podmukao način.Nije bilo čovjeka u kasabi a da mu u glavi povazdan,pa i obnoć,prije sna,ili kad  bi ga žgaravica,neki skriven damar,ili boljka probudila,ne bi proletjela misao:ko li podlaguma tophanu i pobi onolike ljude?I pri tom,naravno,u mozgovima bi se odmah rađala nova,sve zamršenija i teža pitanja:Kako uteče?Ko mu pomože?Kad se uvuče u kasabu?Koliko ga platiše?Gdje se sad skriva?Da nije neko iz čaršije što mrzi novu vlast?Kako mu je ime?Da nije Zaim?Zaim?Moglo bi biti,moglo?Zaim je nešto i otprdio u tvrđavi zbog nove vlasti?Hm?A može opet biti i Sejfica,onaj šejtan nad šejtanima što sve pokriva budalaštinom,a ovamo ti laje ko pas protiv gazije Huseina?I u Šehalićevim kućama ima skrivenih Ali-Namik pašinih ljudi!Ima-kao što je bog jedan jedini!Možda noću izlaze pa čine čuda nad čudima?Pa i livnicu su mogli podlagumati,kako ne?Ali,daj dokaži,uhvati,pokaži prstom,okom namigni?To nije mogao,niti znao niko.
Niko.
Ali misli stoje.Pod čelima,u potiljcima,pod tjemenom.Misli od kojih se nikud ujagmiti ne mogu.Svi pametuju,njuškaju,traže.Izdaljeg,oprezno,tajom.Mirišu neke nevidljive tragove kao lovački kerovi kad oćute zeca,ili lisicu.Brlogaju.Brlogaju,razgrću,kupe neke mrvice sumnji,slažu ih u gomilu,razabiru kao kad trijebe grah za čorbu,čuju nečije korake,šapate…
Od misli nikud.Od sumnji pogotovo.
I vlast šuti,teško diše,kao da je u zaduhi.Vlast žmirka kao mačka,kao prebijen kurjak podvita repa.Sakata vlast.Sakat muftija.Sakat sejmenski baša i delijski delibaša.I Gradaščević se pritvorio,pa šuti.Nikud ne izlazi.Ni u lov,ni u šetnju.Ni pobjeda mu,činilo se,nije više tako slatka.Sve čemerno.I između ljudi u vlasti sumnja.jedni druge mjere,kroz merhaba,kroz selam alejkjum,kroz mašalah,pa i kroz žute,kisele osmijehe.A iza njih,iza tih pritvornosti-pitaj dragog i svemogućeg boga čega sve nema?!
Tophana kao golema rana na svačijoj savjesti,u svačijoj pameti.Diše,krvari,ruje duše,mrsi misli,zamjenjuje vjeru s nevjerom,laže,pogani kao crni prišt ili sakagija!
U kućama unesrećenih livaca je ipak najteže i najcrnje.Još svježi mezari,još ljute rane u srcima,još ljuća tuga na kućnim pragovima-od čega sada živjeti i kraj s krajem sastavljati,mili moj bože,stvoritelju?!
Prvi poče razmršavati tugu Nur-efendija.On u donjačkoj džamiji nakon molitve,kad već ljudi poustajaše sa sadžde,s vaz-perde,ustavi kasablije i pozva ih da idućeg petka,kao da je najveći praznik,u sergiju,za postradalnike,djecu i žene,očeve i braću livaca,bace koji groš-sevap kako bi im se umanjila nevolja!I zbilja,idućeg petka u svih sedamnaest džamija zveknuše bakarne tepsije po kojim se zažutješe i groši i dukati.
To kasaba plaća.To kasaba daruje i pomaže.
Trgovci su slali Nur-efendiji,koji je ispred Uleme određen da skuplja pomoć za djecu i ukućane pogorjelih tophanidžija,robu,hranu,katove haljina,papuča,svile i slatkiša,sve ono što im je po  magazama stajalo godinama i nije imalo kupaca.Da uhvate pred bogom i pred ljudima sevapa.Davali su unesrećenoj djeci.I za koji dan,kad se i novac i sve one bale robe i tovari hrane useliše u kuće nastradalih livaca,kao u čudu,kao da neko rukom mahnu,nestade tuge,nesta suza,nesta rana na dušama!
Sve živnu.Zamirisaše pite,zaključaše tendžere dobrim,masnim ćevapom,zališe agde hurmašice i baklave,obuče se svila i kadifa,zakliktaše nanule po avlijama,zašuštaše dimije i čohane čakšire na djeci…
Na pogorjele očeve djeca brzo pozaborljavaše.Jer,i kakvi su im to očevi bili kad im nikad ovakve darove nisu kupovali,ni više i bolje hrane namicali?Kakve su to babe,amidže,daidže i muževi što su jedva ponekad,i to samo uz bajramske praznike,izdvajali pokoji grošić za jeftinu šamiju i otpadnu basmu za dimije?A vidi ti sad?Otkako ih zemlja pokri,sve procvjeta,zamirisa,zasija?!
U njihovim glavama,duboko unutra,u najtanjim žilicama mozga,vrile su jasne,nepogovorne,ali strašne istine:“Nije nikad ni valjao,nije nikad ni milovao.Više bi popio nego što bi kući i djeci donio?Meni i nije morao,ali što je od dječijih usta otkidao pa zaradu kroz flašu protjerivao s onakvima kakav je i sam bio?“
Bijahu to strašne,nakazne misli.Misli što su nikle u novim okolnostima,pod novim nebom,u novom poimanju življenja.
—Da imam  još jednog babu,ja bih najvolio da jopet izgori u tophani,pa bi nam donijeli još ovoliko para i odjeće!-ne shvatajući što govore,ni koliko su to nakazne riječi,ni gdje im je kraj,odakle početak,govorili su dječaci pred mejtefom,hvaleći se svojim vršnjacima novim koporanima i čakširama.
Tako,pored onog kijametskog dana,kad bubnu lagum u tophani,osvanu novi,strašniji kijametski dan.Osvanu u glavama rodbine pogorjelih livaca.
Ali,livnica je pokopana,mrtva,zjapi samo crna,velika rana u glavama rodbine kao što je nagorjetina po njenim zidovima kraj Glažanskih lukova.Taj dan je samo povod novoj,daleko težoj ljudskoj nesreći.Ovoj što se nakazno uklesala u dječije glave,ovaj novi,nesagledivi kijametski dan koji je nastupio.Hajjde-de,da je on nikao u ucrvanim glavama,u starim,lisičijim mozgovima iskvarenim dugim životima,mukama,iskustvima,čemerima kojih  je bilo i biće dokle je svijeta i vijeka,ali on nastade u dječijim glavicama,u moždanim žilicama tek započetih puteva i zato je taj dan i bio tako užasan,neponovljiv i nezabilježen između zemlje i neba.
To niko ne zapazi,ne zapisa,ne osluhnu,ne razmisli o tome.Ali dan je već bio tu,nastupio je,dug,težak,neugasiv.
Beskrajno dug dan što će trajati do smaka svijeta i koji je u ljudima možda bio još od postanka života posađen.Samo je bio potreban čas da se on otkrije,da dođe povod njegovu rođenju,a taj povod je bila carska tophana koju jednog jutra,u one najslađe minute,kad se meko spava i teško ustaje,sruši gruhnjava poturenog laguma.
Je li to usud poslao tajnovitog lagumaša da ljudima pokaže koliko su nesretni od svog postanka,ili je to bio samo slučaj,privid onom pravom dolazećem kijametskom danu?
Niko nije znao.
Niko nikad nije saznao.
Nikad se neće ni saznati.

1366 Posjeta 1 Posjeta danas