AMIR PLEHO: ĐE SAM JA TU?

kahvaUlica je.Danas nije više ko do sad pusta.Puna je prolaznika.Ponegdje se čuju smijeh,graja,zaustavljanja i priča.Idem sa tugom,ali me zaustavi glas sa one strane ulice.

„Hej,jaro,ha*jmo na kafu.“

„Može,odgovori onaj što je pored mene“.

„Gdje“

„Na staro mjesto“

„Pristajem“,odvrati susjed što mirno korača pored mene.

Ne poznaje me,baš kao ni ja njega.Nisu nam životni putovi bili isti.Govorimo oba,ali njegov govor je nekako drukčiji.Ja nisam nikada nikoga pitao:“Kako si,nako?“

A,možda je opet u duhu vremena?E,pa jeste.I svatih ja i oni što govore da nismo u računarima na istoj memoriji,nismo ni isti fajl.Nismo ni blizu.Iznenada uhvatim im poglede i zaključim da oni nemušto govore.Govore vjerovatno o meni,govore i ocjenjuju ko sam.I oni uskoro nađoše razliku.Za njih sam bio jetim i višak,nametnu mi tuu misao njihovo ponašanje.Da,tako je i bilo.Oni našli razliku,a ja vidio i osjetio da sam im suvišan.Njihovu ocjenu nisam razumio,ali dalji njihov postupak je govorio da im neću plaho smetati,jer sam za njih samo jetim u godinama.Uskoro im saznadoh odluku.Ona je glasila:“Može i on na kafu.Takvi ne smetaju,ako i smetaju,ne smetaju previše.I sjedosmo.Oni i ja.Ja jetim u godinama i mali višak za „pravo društvo“ u ozbiljnim razgovorima i njih dvojica.

„Kako si,Oko?“Da,ja jetim u godinama i mali višak u ozbiljnom razgovoru i ovom vremenu sam roba koja nikom ne treba.Danas pogotovo.Njih dvojica ovovremeni.I politika je odbacila ovakve kao ja,odbacila ih,a ako ih i zatreba,to je samo ponekad.Upotreba je jednostavna.Ovu robu ne treba ni „oko“ osim kada ga nešto zaboli ili mu zatreba štogod napisati i u još nekim rijeđim prilikama.Isto se ponaša i isto misli o jetimima u godinama i „Kako si oko“.

Ja se ne ljutim.Na ovom prostoru neke robe nisu nikad išle dobro.Njima  ovdje cijena nije bila visoka.Jetim u godinama,pa da ima cijenu?Dalji tok misli mi prekinu njihov razgovor.“Pa đe si,jaro?“

„Dobro,eto,vidiš tu sam.“

„Kako ide?“

„Bože podrži“.Ja ovdje njihov gost i nije moje da pričam,moje je samo da slušam šta oni zbore.I slušam ih.slušam,ali ne razumijem.I dobro je da ne razumijem.Dobro iz više razloga,a najbolje je to i zbog mene.

Ostaću isti,samo,jetim u godinama.takav ću ostati do smrti i kad umrem moći će mi halaliti sve.Moći će oni to bez bojazni da će dušu ogriješiti.

U razgovoru što su ga vodili „Oko“ i „Kako si oko“,sve su rečenice bile čiste,tačnije čisto proste.

„I tako veliš,Oko moje.“

„Dobar pos*o.“

„Znam.“

„Pa šta veliš?“

„Ništa,a đe sam ja tu?“

„Biće,tvoje se zna.“

„Dobro.“

I završi se priča.Ja je nisam razumio.Samo sam popio još jednu gorku kafu.Neka i treba mi tako.Ko me je tjerao da idem u školu.Da nije toga bilo,ja sada ne bih bio „jetim u godinama“.Ne bih vjerovatno bio neko ni u onom jedinom spisku u kome me vode,u spisku mjesne zajednice za humanitarnu pomoć.Da bih bio „Oko“ i pitali bi me:“Kako si Oko“.

Išao bih redovno na kafu i plaćao je kao i oni u njemačkim markama.

Izvor:A.Pleho-Ja drukčije vidim(SA 2008.)

1288 Posjeta 1 Posjeta danas