Imam para.Ali pare ne znače ništa.Nemam vizu.Pa ne mogu izaći s aerodroma.Ne mogu brzim vozom do Beča.Pa pijem bečku kafu i jedem Zacher tortu.Biću zatvorena na terminalu C,punih sedam sati.
Koliko parfema možeš probati u PX-a za sedam sati?Koliko poklona kupiti?
Mozart kugle.Magneti za frižider.Mozart kugle.Ponovo probanje parfema.Kafa.Čitam jučerašnje novine.Mrsko je biti sam.Na aerodromu.Mrsko je biti sam bilo gdje.
Gledam ljude.Pijem još jednu kafu.Od kafe mi se piški.Idem u WC već treći put.A tu sam tek sat vremena.
Aerodromi su katalozi sudbina.Gledam ljude.Zamišljam priče.Ko gdje ide.I zašto.I kome?I čemu?Tako mi je lakše.
Ulazim u WC po četvrti put.Pred ogledalom stoji djevojka.Nemam pojma zašto,ali osjećam strašnu potrebu da je pitam kako je.Stoji tu sa koferom i znam da stoji tu već sat vremena.Znam zato što gledam ljude.Vidjela sam je svaki put kada sam išla u WC.
Perem ruke kraj nje.A onda mi ona tiho,onako nenametljivo,gledajući moj odraz u ogledalu kaže na lošem engleskom:Ti si lijepa.
Pogledam je u lice,i pomislim:O moj Bože…ona plače.
Gdje letiš?-pitam je.
Ne znam…-kaže.A suze se kotrljaju niz obraze.
Upija ih marama svezana ispod brade.
Jesi sama?-postavljam najgluplje pitanje na svijetu.Svi smo sami.
Jesam…on je otišao i rekao mi da ga čekam…tu u WC-u…
Plašim se odgovora…ipak pitam:A kada te ostavio?
Prije dva dana…
Osjećam da mi se stomak steže.
Jesi gladna?
Ona klima glavom.I za ruku je izvodim iz WC-a.
Zove se Fatma.Fatmu boli stomak.Fatma plače.Fatma je iz Somalije.A ja…ja bih vrištala.
Pije tabletu protiv bolova.Plače i dalje.Tiho.Suze se kotrljaju niz njene obraze.Ne znam ima li pasoš.Pasoš je možda kod njega.A on je otišao.I rekao joj da ga čeka.U WC-u.Vadi iz džepa rodni list.Presavijen i otrcan.Ima 21 godinu.I kaže:On će se vratiti Inshallah.
Velike plačne oči postanu još veće kada ugleda ljude iz obezbjeđenja.Uhvati me za ruku i čeka da prođu.Strah je.Boji se šta će biti kada je uhapse.Pita me ima li u Bosni izbjeglički kamp.Pita me da li je Bosna u Americi.
Plače.Kaže:He comes Inshallah!
Neće da idem sa njom da se prijavi u policiju.Boji se šta da mu kaže ako se on vrati po nju.Pitam je:Gdje te je poveo?Ne zna.Sliježe ramenima.Kaže:Nemam roditelje.Poginuli.Imam brata.Ali ne znam jel*živ.
I opet plače.Tiho.
Zaboravljam sve.I kako vrijeme prolazi.Fatma plače.
A mene prozivaju:Posljednji poziv za putnicu Kamerić!
Ostavljam Fatmu u WC-u.Ostavljam joj broj telefona.Grlim je.Fatma plače.Sad je moram ostaviti.Grlim je jako.I osjećam se potpuno prazno.
Ne kontam ništa.Ništa ja ne kontam.Ni samoću.Ni tugu.Fatma ostaje.Sama.U WC-u na bečkom aerodromu sa sendvičima koje joj trpam u džepove sa izgužvanim somalijskim rodnim listom.I onda pomišljam,ostaje joj Bog.I to što vjeruje.
Javila se nakon deset dana.Napokon je neko iz obezbjeđenja bečkog aerodroma primjetio mladu,lijepu ženu koja je već pet dana plakala u WC-u.Fatma više ne plače.
Kaže rekli su joj dati azil i da sam joj dobra prijateljica.Ja kažem:Čuvaj se Fatma,neka te dragi Bog čuva.I javi se,Fatma.
I onda polako shvatam šta je samoća.
Samoća nije kada sam sjediš na aerodromu u Beču i kontaš hoće li te neko dočekati kad sletiš kući.
Samoća je telefon u azilantskom centru,s kojeg pozoveš jedini broj koji imaš.
Izvor:Melina Kamerić:Cipele za dodjelu Oskara(SA 2009).