MELĆO

sehara2Među sedmoricom braće Velića,Melćo je najstariji i najviši rastom.Izdužio se i utanjio kao gujavica.
I kako to obično biva s onim ljudima koji su nekim čudom izrasli i prerasli na krompiru i prohi,Melćina kičma se iskrivila,a prsa,pileća,urasla su u plućnu duplju.I nije samo siromaštvo krivac krivljenja Melćine kičme.Njegovo stalno pokoravanje i preklanjanje svima i svakome,pa čak i djeci,a posebno njegov gotovo urođeni strah od ljudi niskog rasta,iskrivili su ga tako da je i onda kada nije nosio teret na leđima izgledao pretovaren.Neka nevidna vreća,puna olova,pritiskala ga je zemlji.
Takav,kakav jeste Melćo Velić,bio je uvijek negdje na kraju života,potisnut u ćošku,tamo gdje će najmanje smetati drugima.Drugi bi se bunili,negodovali,a on je to prihvatio kao olakšanje.U ćoškovima mu je bilo najljepše.I onda,kad je išao ulicom,išao je krajem puta…da kome ne zasmeta.I zrak kojeg je udisao,činilo mu se,udiše tuđi i,ako je trebalo,a nije trebalo,udisao je onoliko koliko je trebalo njegovim pilećim plućima.
„Melćo,kako si?“-pozdravljali bi ga.
„Dobro,Bog ti dao bolje nego meni!“-odgovorio bi.
Bilo je i onih koji su ga navraćali da se promijeni.
„Melćo,bolan,pobij se sa nekim jednom u životu!?“
„Neću!Svi su dobri i svi su jači od mene!“
Gotovo  da nije bilo tog insana koji je mogao izazvati Melću da mu uzvrati lošim.Ako nije bilo takvih,jeste ovakvih.
„Dugi,brani se…hoću da te tučem!“-kazao mu je jednom,jedan,kome je zasmetala Melćina „hladnokrvnost“.
Mahinalno Melćo je podigao ruku,da se zaštiti za svaki slučaj i,dobio je po glavi-ni kriv ni dužan.
„Fala,nemoj više!“-kazao je Melćo sa dlanom na uboju.
Zbog njegove „nepopravljive“ naravi više su ga sažaljevali,a manje voljeli.
Do rata Melćo je radio u Komunalnom,kao perač ulica.U ratu dadoše mu zadatak da radi u „logistici“,na dostavljanju hrane za borce.Uze ga kamiondžija Zaim.
Prije toga bilo je i ovoga:“Dajte Melći pušku…kakva logistika!?“
„Ne,tako vam Boga!Nisam ja za pušku“-branio se Melćo.“Sve drugo ću raditi samo da ne pucam!“
I radio je.Naredba komandanta logistike bila je za njega svetinja.
Krajem druge ratne godine dogodila se nesreća.Granata je pala pred Zaimov kamion.Melćo je ostao neozlijeđen.Zaima geler dobro zakači.Kako nikoga nije bilo u blizini osim njih dvojice.Melćo se nađe u ljutoj nevolji.Krv je šikljala iz Zaimovog razvaljenog ramena,a on,Melćo,koji nije mogao vidjeti ljudsku krv,morao je pomoći drugu.
„Zaime dragi,ubi li te puno?“-kazao je Zaim boreći se da zaustavi krv i sačuva svijest.
„Ne oklijevaj ni sekunde,Melćo…vozi!Ja ću ti govoriti,dok mognem,kako trebaš upravljati…Voziii!“
Blijed kao kuhinjska krpa Melćo sjede za volan.Zabruja motor.Pod točkove pobježe drum.Zaim ga ohrabruje:“Samo vozi,jaro moj!“
On,Melćo Velić,koji ni u snu nije mogao sanjati da će jednom voziti kućetinu na četiri tolka,eto našao se,nuždom,u takvoj prilici.Pomisao da mora spasiti glavu čovjeka potiskivala je strah i zbunjenost.Zaimov sve tiši glas tjerao ga je da istraje do kraja:
„Brže Melćo,bržeee!“
Stigli su na vrijeme u koševku bolnicu.
I oni,koji nisu vjerovali da Melćo,radi mnogo toga,ne može mrava podići na noge morali su povjerovati.Vozio je kamion.Spasio je čovjeka.
Od tog dana kao da se njegova kičma počela ispravljati.
Izvor:Mustafa Smajlović:Sehara;

2233 Posjeta 1 Posjeta danas