Ejub- pejgamber je bio plaho bogat.Sedamdeset pasa je imao za svojim konjima, ovcama i devama, na zlatnim lancima.Pa je rekao Ibliz Bogu gospodaru:
Tvoj je Ejub vidio, on nije tebi u itatu.
Biva pod ruku.Onda Bog dželešanuhu njemu rekne:
Probaj ga ti.
I on onda zapuhnu najprije njegove deve, pa mu pocrkaju, i čoban odjedanput.I on se, šejtan, pritvori u tog šejtana i dođe prid Ejub- pejgambera, kaže:
Sve ti deve pocrkaše, samo ja ostah.
Onda on rekne:
Da si valjo ti, ne bi ni ti osto.
Kaže:
Adlen daje—fadlen uzima.
I onda ode od njega, a on nije ni suze oborio, nije zažalio ništa.E, sve je tako po redu, svako blago zapuhnjivao i sve je pocrkalo i dolazio je Ibliz njemu i sve mu kazivo.Onda najzadnje je imo dvanestero djece u mektebu i on ih zapuhne i hodžu među njima.Ondi dođe Ejubu i kaže:
Sva ti djeca pogoriše, samo ja osto.
Napravio se Ibliz u hodžu.Opet mu Ejub reknu:
Šućur Bogu madlen daje—fadlen uzima, da si valjo i ti ne bi osto!
Onda njegovo tijelo zapuhne i bolestan je bio šesnes’ godina.Već naistrag sve ga curi, a narod ga izbaci iz toga memlećeta u nekakvu deru,kaže:
Zaraziće grad.
Imo je ženu Hadžeru.Ona je slušala svijet pa ga hrani u toj deri.I naistrag nije imala ništa, zaraziće narod, ode u grad da nađe hljeba.
Dođe u pekaru i kaže:
Daj mi malo hljeba, poslušaću te nešto.Ejub mi je gladan.
Imala je kose do pete.On joj rekne:
Ako ćeš mi dati tu treću pletenicu, daću ti hljeba.
I ona dadne.Kad dođe Ejub-pejgamberu, a na putu je sretne Ibliz i rekne:
Kaži Ejubu nek se napije onoga pića što se bez bismile pije i onoga mesa što se bez bismile kolje, proći će mu, ja sam ljekar.I ona dođe i kaže tako Ejubu i donese mu hljeba.Upita je on:
Di je pletenica treća?
Ona rekne da je za hljeb dala.Onda on njozi rekne:
Ne vjerujem ti.Ako mi imad Bog dadne snagu, stotinu ću ti drva udarit. A Džebrail, meleh od Boga,dođe mu,kaže:
Nije tvoja žena nepoštena.Ti išći od nje oprost, a ošini desnom nogom pa se okupaj po’ tom vodom, voda će provriti, a ošini lijevom pa se napi’.
A kad je ona rekla za tog ljekara da ga je srela,on rekne:
Nije to ljekar, to je Ibliz. A jesam ti dodijao?
A ona njemu:
Dodijala je i tebi bolest.
Pa koliko sam bio zdrav?
Kaže:
Šezdeset godina
A šesnes’ godina bolest pa ti teška.
Onda su tu dva vrela provrila i oni su se okupali i napili i bili su po Božijoj volji mladići od šesnes’ godina…
I onda im Bog dao novi život i novu djecu i eto.
Izvor:Aiša Softić-Antologija bošnjačke usmene priče(hićaje);Alef,1997