Autor Omer Ć.Ibrahimagić(1968) je sin r. Šahze Mesihović-Ibrahimagić iz Vitine.Šahza je sestra Muje,Hamdije i Mugdima Mesihovića…Živi u Tuzli i zaposlen je kao liječnik na Klinici za neurologiju UKC u Tuzli.Jedan je od nosilaca nagrade Mak Dizdar(za najbolju zbirku pjesama.)Član je Društva pisaca BiH,P.E.N. Centra BiH i Društva pisaca Tuzlanskog kantona.Priča koja slijedi pripada knjizi:DOBRE GODINE,Tuzla,2018.Na kraju knjige navodi se oko 30-tak časopisa,listova i portala koji su objavljivali njegove priče,pjesme,putopise…Među njima je i „Književni kutak-Ljubusaci.com“.Zahvaljujemo priređivaču knjige i autoru!(K.M.)
Svak’ se na sreću tuži, a na pamet –niko.
(Hercegovačka umotvorina)
Ako ćemo pošteno, ni sam ne znam otkud u meni takav razoran feler.A feler je,nema zbora,jedan kroz jedan.Nije obmana.U brizi što me snašla,zavrnem ovo kol'ko mogu dobacit’ unatrag, u godine.Kad bi napravili u mojoj familiji hanketu, ne bi našli nikog da je iole ‘vako sklepan.
Mati se nije nikom podsmijevala:čak ni svojoj svekrvi, a mojoj neni-ni iza leđa.Ocu je ruganje bilo čista sramota.Prijek,arsuz,sve bi pogledom i psovkom rješavao.Znao je izvuć’ uši i ošinut’,kad god bi mor'o i kad ‘vala nije mor'o.Nije taj imao dovoljno nerava da pridike drži:odma’ bi šakom i fljus posred čelenke.Sestre u mene isto nisu gibetile, nisu plele gatke.A braću u mene da ni ne spominjem –nije bilo nečeg što bi mogli lanut’.
More bit’ da sam ovu naviku poprimio pd one ćaćine tuhafli strine što mije bila plaho prirasla srcu.Šeret što hoda,muzevir čak i kad spije,bila je butum varena i pečena.Vezala se ona cijeli život za kojekakve, ali se udavala nije jer nikad do nikad nije naučila šta znači riječ taman.Ta k'o da nikad nije pogledala sama u ogledalo i sama sebe razgledala.Proscima bi vazda nešto il’ zafalilo il’ preteklo.Te ćelava glava,te krnjavi zubi,te klempave uši,te slomljen nos…
Prvi „nije imao ni gaće na štapu“,drugi je bio „ovolikački,do pod nebo“,treći je bio „pindo-grašak i zdepo“.Četvrti se,neozbiljan,smij'o previše,a peti,“hudnik“,haman pa nikad.Za šestog je pričala da ne zna šta mu ne valja,al’ da zna da toga ima hejbe.Sedmog nije zarezivala,bio je „ništa nisačim“.Osmi je bio „materina maza i curica“, a deveti „pljunuti babo i drzmonja“.Deseti se prikaziv'o „fajn“,al’ je imao hejbe sestara i tetki.Jedan'esti je bio „od ooganog mileta“,dvan'esti „nesorta,trin'esti“nehljebović“,a četrn'esti „sačuvaj Bože“.Petn'esti se činio kljakav,šesn'esti- „jebivjetar“,sedamn'esti –„burunđukli“ nosa,osamn'esti je stalno „pravio pačariz“.Za jednog Hakiju,broja mu ne znam,nije ni govorila da je nizak već da je pokratak.
-Turiš li mu u guzicu školsku kredu, sve će njom ocrtavati trag po putu kako se bude geg'o,gegala ga gegavog mati njegova gegava! –potvrdila bi,sigurna, k'o da ga je sto puta šnajderskim metrom izmjerila.
-Ako Bog da gledaću da jednom ugledam jednog što je kako treba!-govorila je i to,mislim,ne vjerujući baš puno u te riječi.
A godine su joj se izvukle u traženju i otkrivanju samo onoga što ne valja na drugima.Sve same nakaze, hablećine,prikaze,edepsuzi,jaramazi,nikogovići,uhljupi,lezitetke,ugursuzi,nehljebovići…Nigdje glavitog muškarca.I nije se našlo provodažije što joj je mogao protabiriti misli,otvorit’ ih kalauzom i naći pravu sliku za njenu priliku.Haman joj nije bilo suđeno da se sastavi s nekim,možda zbog toga što se ni sa sobom nikad sastavila nije.Izbistri mi se odjednom kako je nju strefila ovakva sudbina.Biće da nije znala odšutit’ stvari koje je morala.Evo,tako je,čak i pod stare dane,uspjela ostati sama.
S njom sam volio zasjest i zapričat’ se.Pa bi mi opričala svašta.Nešto sam već znao,nešto sam slutio,a o nečemu ni načuo nisam.Najvolio sam kad bi opleli po ljudima,al’ onako ljudski.Od glave do repa.Te ovakvi su,te onakvi su,jadni li su,pomoći im niotkuda nema!U mahalanju nam je vrijeme promicalo k'o ptica lahkokrila,eto,toliko ih je bilo lijepo kuditi.Znao sam da po vascijeli dan štucaju pitajuć’ se ko li ih i gdje spominje?A uživao sam što ne znaju da to radimo tetka i ja,sve polahko,s mjerom za olajavanje.
Nije nam nikad ljudi i događaja zafalilo-uvijek je bilo svačega nečega.Kad bi’ se njima izrugivao,sebi sam biv'o nekako sve ljepši.Rast'o bi k'o iz vode bistre,krupnjali bi mi mišići,zubi moji postajali bjelji,a nos orlovskiji.Oči su,k'o u jasteba sijale,a čehra bila sve gospo'skija,turkovasta.Kako ono u jednoj riječi istaknu sve što treba –glavit.Mog'o sam,da je ustrebalo,i šejtana na ledu potkovat’!Još bi’ se onda pogledaj u ogledalo,a ono vallahi billahi ne laže.Nije ni onoj rospiji vještici iz bajke.I na njemu je sve bilo onako kako se i meni samom pričinjavalo.Lijep k'o narodna nošnja.Ni manje ni više doli pravi pravcijati koljenović.
Boga mi dragog,osladio se meni takav život,izistinski.Zato sam ga,ne sluteći,dosoljavao ovima uz mene,hrpi njih u našoj kući.Mati nije odobravala,oca bi gnjev očinski počesto iz sure išćer'o.Sestrama i braći nije bilo pravo kakav sam:bilesi da sam izrod, a ne rod im.Durali smo se,u naduravanju su nam prolazile hefte i hefte, a vala i godine.Na školi sam imao nekoliko drugova i drugarica što me prihvatiše ovakvog naopakog kakav jesam.Mor'o je u društvu biti i neko k'o najviše plete i raspliće po drugima.
-Slađa je od meda ona što iza zubiju ostane!-tako bi me džab-džabahten svitovala mati, kad god bi’ zastranio,opet i opet.
Uvijek nasamo-uvijek na uho.A ja zaintačio i nastavio po svom,držeći se gibeta i ogovaranja k'o pijan plota, pa makar se sve profuntalo.Haman je materi u mene najteže padalo ovo moje naopako, kako bi ga ona nazvala- ponašanje.
Ono što jest-jest,kroz godine sam se promijenio,nemalo.Ne bi valjalo da sam ostao „muška tetka“ jer bi tako postao „muško žensko“.To nisam ni kanio.Malo po malo,naučio sam i da odšutim,ali bi me tada sve nešto zajmilo,grickalo,čopkalo,kidisali bi srsi uz mene-niz mene,znojio bih se,rumenio…Ne ni izustio’ ni slovo slovcijato,mada su svi pogledali prema meni da vide šta će i kako će bit’.A moja se usta,začudo,ne bi ni pomaknula.
Onda sam se oženio,pa prekonoć svikao na malo riječi.Namirio sam se,tako mi je i trebalo,našla rupa zakrpu.Samar sam sebi naturio na leđa.Nasamarila me.Dok smo ašikovali,usta je imala,jezika nije.Kad bi reci koju,svaka joj je druga bila zlatna,svaka prva srebrna:nema da profula.Hoćka prava:medila je i mliječila dok me nije safatala.A ja samo trept'o očima,blehn'o k'o tele u šarena vrata.Mislio,stalno će ‘vako:mislio,mislio i veslo posis'o.Poslije,kad su burme stavljene-bi šta bi.Kako ja zausti pa progovori,namah bi me fijusnula svojim mišljenjem.Sakrila namćorluk.I svašta nešta svoga htjela nazor ugurat’ u moju tintaru:samo da je po njenom.Učila me,po svom programu,k'o učiteljica đaka.Nemalo,te za ovo,te za ono,a kasnije se pomamila i vazila za sve:živo i mrtvo,za ono što se još ni rodilo nije,ma i za ono što nikad po svijetu hodati neće.I kapak.Haterljiva,a zlopamtilo.I deder ti to obuzdaj i pomiri.Sprva bi joj i reci i odgovori,popravi da ispravim kako ona naumi-e da bi je otkučio od budalaština što ih je sijala šakom i kapom.Onda sam se nekako brzo umorio i ašićare dig'o ruke:ne da bi’ se pred'o,već da bi je makar išaretom pokuš'o odmaknut’ od sebe.Umjesto da budemo k'o nokat i meso,postade mi ona nokat u mesu.Što bi me ub'o čim bi ja nešto uradio kako ja hoću,a ne kako bi ona pomislila.Ne kažem,ni moje maslo nije bilo za Ramazana.Al’,baš sam ga zglajz'o,proš'o k'o bos po trnju.Okolo gladac-unutra jadac.
Istesala je ovaj kućni dunjaluk po svojoj mjeri,tjerajući me da u njemu uživam k'o da je moj mojcijat.Izašla iz adeta,baš k'o da je nešto jamilo pod svoje.Povukla vazduha,presaugala,preokrenula se.Đe je glava,noge ispružene-đe su noge,glavu umetnula.Bježali smo jedno od drugog čim bi otvorili oči,ustali i progovorili.Ja-što više nisam imo’ šta reć,a ona-što više nije imala nekog ko će je slijepo slušat’.Hvala Bogu pa sam noću bio pušten na miru,haman se i ona morala davranisat’ i natenkovat’ kuvetom.Samo sam tako mog'o preživit’.U kući,gdje je dvoje živilo(ako se može reći da to život),bilo je mjesta samo za jedan avaz i jednu pištu.A oni nisu bili moji.
Prest'o sam se gledati u ogledalo,nestalo je neđe onog koljenovića.Ispario,u pojam ga ubilo ono što je sam odabr'o mislivši da mu život omili.Samom sebi sve smješniji i jadniji;ljudima sam,istovremeno,bio sve mudriji i odrasliji.A ja sam ih samo nastavio ismijavat’ u svojoj tišini i to mi se činilo butum potaman.Jasna je istina:sa ženom u mene nisam mogao,a nije mi treb'o niko drugi da s njim ova svoja ruganja dijelim.Svik'o sam na ovo moje u meni,k'o na davno ispleteni džemper,što prijanja tačno gdje treba.Koristio sam majčin savjet,ali i dalje bi’,s vremena na vrijeme,mor'o po nekome raspalit „da se sve puši i klokoće“.
Sve do jednom.Evo,k'o da mi je i sad pred očima ono što se tad zbilo.Biću tada u varoši:kiša rominjala-pazarni dan bio.Poskrao sam kahvu-maksuziju,dvicu i sikterušu pa poš'o da se curiknem.Polahko,bez srkleta,sve nogu pred nogu,k'o da španciram.
Gore na Malti vidim jednog Fikreta iz drugog sela,nevidio ga gotovo jače od godine.Osušio se,ufitiljio,usuk'o se,nešto došo'o tanak k'o Salkin parmak.Počnemo pričat’:svojta smo,koliko znam.Po običaju bismo da čučnemo.On nemore,klinast,a mlohav kakav jest,jadan se nekako samo presamiti,k'o kad slomiš čačkalicu.Skupi se k'o dinar pred prvi(u mjesecu).Šta ću,ja najvolim čučnut’,takav sam pravljen.Dok čučim,gledam njega,falinkastog,glave i očiju zavrnutih put neba.Sav mi iglast spram Sunca okruglog.
Malo-malo,evo ti kraj nas i Muje-pajdaša svima.Njemu desnu cvoliku prebilo kad je mlad bekrij'o.Zdrava mu ova lijeva,ikserica,a druga mu,ona desna noga,ona što je „na svoji ruku“,okserica.Spusti se i on,zemljici bliže,svinut,na jedvite jade,neuzubillah.Sad smo,k'o biva,svi svoji-„na ravnoj nozi“.Baš poput mene,i Mujo ti sebi zavrne glavu u plavet neba.I žmirka u Fikru presamićenog k'o da je Boškova loza-divljaka.Helem-belem,troje nas je na kamari i besjede ne manjka.
Hajd’,rećemo,nije puno prošlo,dovaljaju se jedva nekako,još se pitam kako,i oni blizanci iz Đulića što su k'o jaje jajetu.Primaknu se,zadihani-škembave gromade.Smiješni mi,jajasti i zatubasti,spram Fikreta,klinastog i Muje,“oksastog“.Zamal’ da i oni ne čučnu.Al’ i ne stoje.Nego,biće da su se zaustavili neđe između-ni šen ni pen.S rukama na koljenima što škripe pod onim salom,othuknu pa puste avaz.Baš tako.Dvoje čuči,glava svrnutih,jedan stoji,malo k'o na kant,ostala dvojica ‘nako,da ih niđe svrstat’ ne moreš.Ja ih gledam,nezgrapne i nesabrane,butum nakarade,a sebi sam sve više isto starinski glumac,sa kosom brenovanom.Lijep-prelijep,aman-zaman,đibi-lutka.Krene eglen do kraja.Ja,k'o da nisam ja,jezik mi se svez'o u čvor,tek đahkad pokoju udjenem,k'o tercu.Milina mi neka slušat ih kako su se raspucali po insanima i dunjaluku,pa mi nešto još ljepše što neko ‘mjesto mene „drži banku“.U divan i po se,pošteno ću kazat’,pretvori ovo naše ljudovanje.Da je još bilo i malo parica,umal’ pa teferič!Da je bilo pilava,ja bi’ se raspilavio;da je bilo pekmeza,valjda bi’ se i raspekmezio.Ako ćemo pravo’,usfalio mi je samo kus ćeten-halve,nešto mi je jedino to prahnulo.Al’ ga ne bi.Samo jedan kus da omedim usta medom od meda ljepšim.Eh, i baba bi probala svašta,kad bi imala zašta,a đe ne bi mi-poguzije da bil’ poguzije.I onda bi svako kaz'o da nam je sve potaman.Al’ nisu svi pametni da govore.To bi trebali raditi samo oni što imaju pamet za govorit’ ono što je pametno.Zato Fikret potegne onu našu,a mi ostali prifatimo,to bar more svako,bio pametan il’ ne bio:
Mujo đogu po Mejdanu voda,
prekrio ga zelenom dolamom.
S obje strane do zelene trave,
a po glavi vezenom mahramom.
Gledala ga Ajka sa čardaka,
bolan Mujo,opaši se kruto.
Da ti ruža kroz pas ne propadne,
da ti draga drugom ne dopadne.
I ja se ne libim,ravnopravan,raspustim pjesmine habere što su mi u duši, a istovremeno i navrh jezika što propalaca ponesen sevdahom.Zanesen,ne osjećam da im kvarim pjesmu i melodiju,jer falširam i hripam,k'o prehlađen horoz.Ćalovina i benevrk.Hem prvo što svoje grlom derem,hem drugo što njima ćeif poništavam,hem treće što nikad nisam upamtio sve riječi,hem četvrto što mi je uvijek žao Muje što ga i konj i Ajka neštedimice zajebavaju,hem peto…Šta ono bi peto?
Heeej,haaaj,srcu lijepo daj!A dekike,idu l’-idu!Udari sahat-kula batom k'o muhurom i prije nego li se snađemo,novi sat zvonko ovjeri ds smo još maličuk ostarili u neznanju.Rastegne se pjesma za pjesmom,krenuše se štiklat’ i na gujavicu počeše ličit’.
Zinula u nas raja k'o da smo ne znam ti ko!A i nismo baš nešto da bi se mogli pohvalit’.Belćim im zasmeta to što pjevušimo i smijemo se.A vakat naopak,insani tmurni:de se nasmij ako smiješOdma’ te ocrne-il’ si „skren'o iz vinkla“ il’ si profiter.Ma,stavio bi mirne duše ruku na srce da je uvijek takav vakat u nas-kad god ga ima.Jer naopaki ljudi ga naprave naopakim.Ono,ima i onih koji bi da ga vide dobrog.I njima je dobar.Haman je sve do tog kako insan gleda i kako mu je namještena duša.Ako je naštimana kako treba,teško ga šta more oborit’ snogu.
Zasjelo se-ne podiglo se.A tako se ne more dovijeka.Hajde ba,treba Božiji rob znat’ zapjevat’ i za pojas zadit’.Zbog tog’:dok je-nek je.I treba prekinut’ kad je sobet najljepši da ne bi počeli dangubit’ i hvatat’ zjale,bivat’ k'o na iglama.Čisto da eglen ne bi preš'o u prdimahovinu.
-Hoćemo l’-hoćemo!Moremo l’-moremo!
Oni hafifni ustadoše,a i ja,k'o biva,nakastio.Kvrcnu nešto u koljenu,k'o žrvanj vodenični.Spopade me slabost,klonu noga,iskrivi se,k'o da je Mujina.Strnu od pola do kraja.Opet bi’ da se osovim,al’ moje koljeno k'o da nije u mene na nozi već u nekog drugog na ruci.I ne haje.Prav k'o srp,samo se prepolovim,baš negdje na pola,isto moj Fikro.Budem ni tam’ ni ‘vam’,baš k'o oni škembavi blizanci.Zlehudnik,eto šta sam!To je meni baksuzu neko napravio:jal’ nešto našio,jal’ me opsihrio.A more bit’ da je zbog tog što sam na lijevu nogu ust'o.Tako to hoće kukuriče li horko debelo prije sabaha.
-Hajde,digni se,ako Boga znaš!-molećivi su pajdaši.Probam prvi put.Nula.Probam drugi put.Nula.Nula od čovjeka proba i treći put.I oni se upeli da me osove.A treći put i Bog pomaže.Aman jarabi,da mi ne bi svojte i ahbaba,hafifnih kakvi jesu,ja bi’ proš'o k'o bos po trnju.I haman vječno ost'o čučeć’.Zakovan taman tamo đe me zakovalo.,a ja sebi u bradu promrsim:
Prenijeli me do hećima.Majstor pregled'o pa ugajgulio.Biće da je koljenicu ukoljenčio kako treba.Poslije mi je,ne mičući oči sa zgloba što je natek'o i podbuh'o,k'o da je od germe,poručio,uz uzdahe između riječi:
-Učas si mog'o zglajzat’,zehra je falila da skršiš kost!O dlaku je ostala čitava!
Tako mi i treba kad hoću ismijavat’ i znanog i neznanog!Rugala se ruga pa postala druga!Samo sam sebi valj'o dok mi se samo nije kazalo da ne valjam ni sebi ni svom.Sad ću šutit’,čak i u sebi,bar ovo vremena dok mećem gavez da izvuče tegobu iz noge-šuvake.
Sve mi valja sam.U mene mi ženi ni da naumpadne da me hizmeti.Mislio sam da ćemo bit’ k'o Momo i Uzeir,a mi k'o luk i oči.Sva sreća pa me ona nije morala podić’ kad sam se skršio:bezbeli bi još lež'o tamo đe me oborilo nauznak.Samo mi kaže,gledajući mi taman nekako kroz pluća,k'o da glave nemam,k'o da nije noga u pitanju,k'o da nije noga u pitanju,k'o da sam joj devete peke čeketalo:
Sam pao-sam se ubio!—i ujede me oko srca,a ja sebi u bradu promrsim:
-Od koga je i dosta je!
Kako mi je-tako mi je.Dever- dunjal,ahir-zeman,baksuz-insan.Makar ću slušat’ šta mi hećim kazuje!On me je rašarafljenog zašarafio!Visoko mu fala,iako se na lijeku ne zahvaljuje!S njim mi je se družit’,odsad pa nadalje,sve dok traje ova,ova,kako je on ono ozbiljno zove:“harebilitacija“.Valja mi pazit’ da mi šta ovaj moj zdravstveni zanatlija ne zahateri:s kim je vjekovati-nije vragovati!Dignel’ i on ruke od mojih nogu,crno im se piše,iako su sad oprane i bijele!
Poslije belaja što se desio kad ne treba,haman se poslije sve potrefilo kako treba.Sreća u nesreći.Šućur Allahu dž.š.,dosad nije zgoreg.Jest da hodam k'o po jajima,al’ hodam.Jest da mi je štap sad prvi ahbab,al’ opet imam dvije noge,kakve li su takve li su.I njega drvenog,da im pomogne kad stižu jedna drugu.Pusti sve,opet sam apačikten k'o i prije što sam bio.Glava-stoji đe joj je mjesto.Ruke-evo ih,momački namještene.Trup-vidi ga,baš k'o u mog hećima.Noge-njih sam već prije prebroj'o.
Ma nek’ je meni mene-mogu ja sebi valjat! I više čučat’ ne mislim.Jok.Ustreba li,u jednu će ruku hoklica,u drugu štokrla.I štaka pod pazuh.Pa nek’ mi se smiju i znani i neznani.
Nemam ja sto koljena i za izvoz,već jedva dva.Ih,da su i dva glumca i k o l j e n o v i ć a.