MOJ PRVI SUSRET SA SRPSKIM NACIONALIZMOM

Godina 1966. Imao sam samo 5 godina. Babo rahmetli dobio veći stan u tada novom sarajevskom naselju Anex. Selimo iz Radićeve ulice na sami kraj grada. Niže prema Ilidzi bilo je još samo jedno urbano naselje, Švrakino selo. Uselili smo u zgrade iako je oko zgrada bilo sve raskopano. Hodalo se preko dasaka i improvizovanih mostića da bi se došlo do haustora. Par mjeseci poslije počinje asfaltiranje parkinga i prilaznih ulica. Stariji brat kreće u jedinu školu u tom dijelu grada, Slobodan Vuković na Čengić Vili I a ja ostajem kući sa roditeljima. Povremeno izlazim na ulicu da se igram i upoznam sa drugom djecom. Bilo nas je jako puno. Osnovna škola Slobodan Vuković je radila u 3 smjene. Godinu dana kasnije sam upoznao svu djecu i zaboravio Radićevu ulicu , Gradinu , Obalu ,Likovnu akademiju i tramvaje što lupaju po čitav dan. Nisam ipak zaboravio komšije iz Radićeve 9. pogotovo ne tetu Djemku i tetu Tidzu kod kojih je uvijek bilo kolača ili nesto od slatkiša. Bio sam jako sretan što smo preselili u novi stan i što sam imao puno drugova. Jedno jutro izadjem na ulicu u nadi da ću naći još djece. Brat je već bio odavno u školi. Ispred jednog haustora sjede trojica drugova koje sam upoznao ranije i koji su bili stariji od mene 3-4 godine. Odlazim kod njih i sjedam na stepenice kao i oni. Nisu me gotovo ni primjetili. Vidim da se oko nečega žustro raspravljaju. Šutim i slušam. Spominju Rusiju i Ameriku. Ja sam u tim godinama od geografskih pojmova čuo samo za Sarajevo i Jugoslaviju mada nisam znao šta je jedno a šta drugo. Čak sam mislio da je to jedno te isto. Cuo sam do duše i za Rusiju i Ameriku ali nisam imao pojma šta to u stvari znači. Slušam i dalje njihovu raspravu. Dvojica su za Rusiju dok je ovaj treći za Ameriku. Skontam u jednom momentu da se oni raspravljaju o tome ko je jači. Vidim da su sva trojica “ljuti”. Ovaj što je kao za Ameriku neće da popusti i ja ničim izazvan uključim se u raspravu i dobacim : “Amerika je jača”. Te tri riječi su me koštale višegodisnjeg razmišljanja a kasnije i mog odnosa prema pojedinim ljudima iz okruženja u kojem sam živio a evo razmišljam o tome i dan danas. Kad sam izustio “Amerika je jača” sva trojica se okrenuše prema meni a jedan od njih me pogleda mrko i odgovori : “Šta ti znaš ,ti si Turčin”. Počeli su da se glasno smiju a ja sam osjetio da crvenim u licu. Bilo mi je krivo iako nisam znao šta znaci Turčin. Samo sam šutio , nisam htio da odem mada sam to u stvari najviše želio. Sjedio sam tu još desetak minuta .Oni su se i dalje raspravljali. Ja polahko ustanem i pravo kući. Pokucam na vrata , majka otvori i iste sekunde na meni primjeti da nešto nije u redu. Pita me: “Šta je bilo?” .Ja ne odgovaram nego očima tražim oca. On sjedi u ćošku sa novinama u ruci , na stolu dzezva i fildzani. Ja onako zadihan u cipelama stanem na kuhinjski prag i pitam : “Babo jesam li ja Turčin?” U tom momentu otac pogleda majku a majka u njega. Ja pogledam malo u oca malo u majku. Tajac, potpuna tišina. Totalni muk. Vidim da se otac zacrvenio. Ustaje vrlo ljut i prilazi mi sa pitanjem :”Ko ti je to rekao?” Ja onako u strahu momentalno izgovaram ime onog koji me nazvao Turčinom. Otac se sage prema meni i reče :” Zapamti nikad ti to više neće reći” . Bio je vrlo ljut. Uze sa vješalice sako ,obuče cipele i krenu niz stepenice. Znao sam da ide na vrata kod roditelja mog druga. Majka polu tihim glasom da ne čuju komšije viče za ocem: “Omere ,Omere vrati se ne pravi belaj”. Otac nije reagovao , samo smo čuli kako se žurno spušta niz stepenice. Majka zatvori vrata , ja još uvijek u cipelama, stojim u hodniku. “Skidaj se , šta čekaš?” reče majka onako malo ljutito. Poslušam i sjednem u kuhinju. 15-tak minuta kasnije otac dolazi, manje ljut ali i dalje crven u licu. Ništa ne govori , mi isto šutimo. Majka ne smije ništa da pita. Prilazi česmi da se napije vode i izgovara: “Jebo mu Turčin majku” a meni reče “Idi ti sad napolje i slobodno se igraj”. Šta je bilo kod komšije ja nikad nisam saznao. Znam da me je taj drug kasnije izbjegavao. Narednih 30 godina odnosi izmedju mene i tog mog druga bili su prožeti sa te tri riječi : “Ti si Turčin”. On nije bio siguran da se ja toga uopšte sjećam a ja sam se sjećao baš kao sto se i danas sjećam u 58-oj godini života. Godine su prolazile, ja sam brzo rastao pa čak i prerastao tog mog “druga” koji je bio stariji od mene 3 godine. Imao sam žarku zelju da ga polomim ali mi se želja nikad nije ostvarila. Samnom nikad nije ulazio u bilo kakvu ozbiljnu priču. Taj moj drug koji je u Sarajevo doselio iz jednog malog mjesta u Istočnoj Bosni danas živi u genocidnom entitetu. Sarajevo napušta dan prije prvih barikada. Nije on kriv , četnik se ne radja, četnik se odgaja. U tom istom naselju Anex susreo sam se prvi put i sa hrvatskim nacionalizmom ali znatno kasnije , tek u 18-toj. O tome neki drugi put, kad budem imao vremena.

Pise:Mensur-Menso Graca

1597 Posjeta 1 Posjeta danas