Sjećanja prof.dr.Ibrahima Bušatlije o zatočeništvu na Golom otoku

Politički logor Goli otok je zloglasni logor na istoimenom otoku za jugoslavenske političke zatvorenike osnovan 1949.godine po nalogu rukovodstva Komunističke partije i države,u sklopu velike „čistke“ u redovima Komunističke partije Jugoslavije nakon Rezolucije Informbiroa.Izabran je zbog nenaseljenosti i nemogućnnosti bijega.

„Uputio sam pismo Titu u kojem kažem:“Kakva je to država koja mi bije odbornika.Trebali su ga proslijediti u Podveležje i mi bismo ga ispitali.“I tada je počela sumnja na mene.Pozvali su me u Mostar.Saslušavali su me neki Velagić iz Blagaja i Vaso Gačić.Stavili su me preda se i rekli su mi:“Slušaj,Bušatlija,ti štitiš lopove izdajnike.“Svašta su mi rekli.Ja ih samo gledam.Ne znam šta se dešava.U to vrijeme sam bio neiskusan,nisam imao ni osamnaest godina.

 

Oni na mene osuše vatru.Ti si begovsko dijete.Ti nisi za pokret.Svašta mi navaljaše ni krivu ni dužnu.A pismo koje sam uputio Titu nije došlo ni do Jablanice.UDB-a ga je otvorila.Završio sam učiteljovanje u Poveležju i upisao se na Pedagošku akademiju u Sarajevu,na predmete Geografija I Historija.

(…)i Onda je u aprilu mjesecu 1949.godine bilo veliko hapšenje.

Uhapsili su dosta studenata,a među njima i mene i zatvorili nas u Sarajevski zatvor.Sjećam se da su tada uhapšeni i otpremljeni na Goli otok Husein Vlaković,Velija Kurtović,Mika Dalipagić,Džabir Sadiković,neki Zagić iz Ljubuškog,Mustafa Mesihović(službenik),Jusuf Mešić,Izet Rizvanbegović,Fikret Vajzović i mnogi drugi (Mate Markotić,Mile Mikulić,Hasan Mesihović).Mene uvrste u kategoriju kritizera,harangera,brbljivaca u jeku Informbiroa.

(…)Ukrcali su nas u neki stari brod „Punat“,gdje su bili već oficiri UDB-e u vojničkim uniformama.Oni su na palubi,a nas su nagurali u utrobu broda.Vozili smo se dan i po,a onda su nas iskrcali.Sad ove Sarajlije koje su bile blizu mene kažu:“Ti si student geografije,procijeni gdje smo sada“.Pogledam ja zvijezde i reljef pa velim:“prošli smo Ravne Kotare“.Kažem tu smo,a nemam pojma gdje smo.Kad je pristao brod pogledam okolo pust prostor,jeziv,opuhan vjetrom.Barake poredane,a nema ljudi.Gledamo ga sa palube.Brod „Punat“ se usidrio i mi izlazimo.Straža galami na nas.Strahovito viču,deru se.Osjećam ja nije dobro.Sami smo,ne vidim druge zatvorenike.Utjerali su nas u jednu baraku,gdje smo se skinuli potpuno goli i obukli neke otrcane vojničke uniforme.I sad smo robovi.

Isprebijaše do smrti nekog milicionera,navodno da je bio IB-eovac.Sad ćemo mi tu raditi:vaditi kamen.Narediše zbor.I kad smo se okupili,jedan od Udbaša, podebeo,preplanuo od sunca,održa govor.Kaže:“Vi čete ovdje ostati sve dok se ne popravite.“Ne znam ja šta to znači.Znam samo da je ovo što oni rade kršenje ljudskih prava.Ne postoji pravo na odbranu.Nema advokata.Mati mi ne zna gdje se nalazim.Jedan od Udbaša probra između nas jednu grupu zatvorenika i kaže nam:“on će vam biti starješina,šef barake,šef radne grupe i sl.“U početku sam mislio da on slučajno probire zatvorenike.Međutim,sve je bilo unaprijed isplanirano.Ode Udbaš,a oni koje je on prozvao preuzeše komandu.Vidim ja među ovim što su izabrani da nam budu šefovi i one zatvorenike koji su u zatvoru u Sarajevu tračili revidiranje naših stavova i što su degenečili one koji su odbili da to urade,a među njima Velu Šuputa,Dodera i Bobana nekog studenta medicine i druge.

Mene su smjestili u baraku broj 7.Rekli su nam da ćemo vaditi kamen i da je to naša obaveza.Ne znajući šta me čeka,mislio sam izdržat ću nekako godinu dana ove robije.Prvog dana poslije napornog dana,šefovi nas postroje i pitaju jednog po jednog jesmo li revidirali stavove,jesmo li se pokajali za naša nedjela i sl.Okolo logora je trostruka,četverostruka žica.Stražarnice su na tornjevima na kojima danonoćno stražare dobro naoružani policajci UDB-e.Prevaspitanje je u žici,a radimo izvan žice.Ako se neko usprotivi da revidira stav,šef mu kaže:“Je li,nećeš da priznaš krivicu“,izvuku ga iz stroja i isprebijaju toliko da je sav u krvi i da ne može ustati na noge.

Sve to rade šefovi zatvorenici,petnaest ljudi jednog biju,dok ga potpuno ne slome.Udbaši to sve sa strane gledaju,kao da se ništa ne dešava.Svaki dan je bio neko kažnjavan i degenečen.I tu sam ja dobio neki poen.Sad ćeš vidjeti kako.Pitaju mene:“Imaš li šta da kažeš?“ „Imam“,odgovorih.“Ja sam bio haranger.Nisam se ja rodio na Kavkazu nego u Bosni.Pravio sam greške i ja se kajem.Neću više harangirati“.

To im se kobajagi svidjelo i kažu mi hodi,hodi i daju mi da nosim vodu.I ja sam ti nosio vodu i svašta vidio.Svaki dan krvoproliće.Nekog jadnika iz Šapca su toliko prebili da je odmah umro.Zamotanog u deku su ga odnijeli na obalu i bacili u more.To ja sve gledam svojim očima.Poslije sam saznao da je taj jadnik bio kurir Kominterne.Sjećam se slučaja kada je neki momak,sportski građen,visok i jak,uzeo dvije porcije,vezao oko pasa i pokušao preplivati do Velebita.Kada se umorio,vratio se.Onda su njega krvnički izubijali dok nije izdahnuo.Toliko je jaukao,da je čitav otok odjekivao sve dok nije iznemogao.Mnogi su podlegli od mučenja i torture.Bilo je slučajeva da zatvore čovjeka u ćeliju u baraci(svaka baraka je imala ćeliju),pa kad on ožedni i pođe pomagajisat,oni mu donesu mokraću da pije.Nevjerovatno,nevjerovatno,koliko su imali mašte u mučenju ljudi.

(…)I sad dolazi i druga grupa.Nama je naređeno da se mi postrojimo u dva reda.Napravili smo špalir kroz koji treba da prođu novi logoraši.Naređeno nam je da ih prebijemo.Oni jadnici prolaze između nas,a mi ih bijemo,čim stignemo i rukama i nogama i palijama,svim što se nađe u našim rukama.Preko tri stotine robova prolazi.Jedni padaju od udaraca,drugi se teturaju,jauču,plaču da te Bog sačuva.Ljudi su izbezumljeni.Nisu znali šta će im se desiti,da će odmah na ulazu dobiti degenek.Špalir je ko odavde(Morića Han) do Bentbaše.Pa neka udari svaki osmi,a udara svaki drugi.Ja zamahujem kao da ću jako udariti,pa blago spustim ruku,a oni zagalame:“Bušatlija,udri!“.Onaj ko bolje udara prije će kući,barem smo tako mislili.

U oktobru su pustili jednu grupu u kojoj sam bio i ja.Poslali su nas u Rijeku,Zagreb,a onda u Garčin,radi pripreme za radnu akciju,izgradnje autoputa Beograd-Zagreb,gdje smo ostali dva mjeseca.Ali i dalje su nas držali pod kontrolom.Kada su nam rekli da smo slobodni upoznali su nas sa dvije stvari.Prvo,da ne smijemo nikome reći gdje smo bili.Kažu:“Mi ćemo saznati,ako izbrbljate bilo kome o tome,doći ćete ponovo ovdje i ostaviti ćete svoje kosti.Drugo,ukoliko bilo ko zucne protiv režima vi nam morate kazati,inače ćete doći ovamo.“Šta ću sad,moram bježati od ljudi.Kada sam izašao iz logora,pitaju me prijatelji:“Gdje si bio?“,ja šutim.Ne smijem zucnut.Špijunaža je totalna.Svako svakog špijunira,barem se tako čini.

UDB-a me je često pozivala i propitivala,šta misliš za ovo.šta misliš za ono.Padne Ranković.mene pozovu i pitaju šta mislim,a ja šutim.Padne Đilas,opet me pozovu i propituju.I tako sam stalno bio pod pritiskom.Potpunu slobodu i olakšanje sam osjetio poslije prvih demokratskih izbora.“

 

Izvor:NIHAD HALILBEGOVIĆ:Prof.dr.Ibrahim Bušatlija-naučnik,humanista,patriota;Preporod 2019.

Priredio:Kemal Mahić

Goli otok danas

1837 Posjeta 3 Posjeta danas